Zbog načina na koji se vi sa nama zezate, da prostite, pitam se šta je uopšte vaš posao. Mislim, ja znam. A da li vi znate? 

Kada ste postavljeni za ministra imala sam samo jednu veliku zamerku. Pitala sam se kako čovek od nauke i integriteta može da pristane da bude deo Vučićevog tima, onako generalno. Pomislila sam da imate neke dečačke snove o boljoj školi (a stvarno nekada delujete malo pospano), da vam je nauka malo pomerila rakurs, da vas je Petnica navela da idealizujete đaka i da biste stvarno nešto da promenite.

Onda je krenulo ono sa kolegom koji je sada ministar panduracije, pa pomislih reći ćete sebi: “Alo, Srđane, šta ti ovo treba s plagijatorima da sediš na sednicama, koje su ionako smrtno dosadne?!”, a vi – ništa! Tada ste mi postali sumnjivi. Onda sam bila prijatno iznenadjena kad ste rešili da nam skinete s vrata bar malo administracije kojom nas produžena ruka ministarstva (to su one školske uprave nad kojima baš nemate mnogo kontrole) guši poslednjih godina. Bilo je onih koji su rekli da promene i nisu baš velike, a mene su tada žuljali neki obrasci koje nisam htela da popunjavam jer su bolesni, pa mi baš beše lakše. Mnogi su se podsmevali ideji da nastavnici šalju predloge za poboljšanje školstva, koja se letos pojavila. Pola mene je mislilo da je odlično što se neko setio i nas da pita, a pola se nerviralo što prvo ne ukinete zavode i ne raspustite one kočničare po ministarstvu, nego nama uvaljujete njihov posao. Te dve polovine mene su i dalje u svađi. Međutim, i dalje sam vam davala šansu, mada sada ne znam šta mi tada bi. Valjda sam mislila da se ne može sistem ni čestito upoznati, a kamoli promeniti za dva-tri meseca. Kad ste se pojavljivali na TV-u mnogo me je nerviralo što vam treba pola dana da završite rečenicu, ali mi se sviđalo što bar ne nižete političke floskule kao Obradović, nego ipak pokušavate da kažete nešto i o obrazovanju.

A onda je krenula priča o smanjenju plata u javnom sektoru.

Ruku na srce, nisam očekivala da ćete se vi tu išta pitati, jer niste nikakva politička ličnost, pa logično niste ni jaka. Bolje da ste ćutali nego što ste izjavili da nam plate jesu male, pa dodali – ali biće još manje. Ali, ponavljam, nisam ni očekivala da ćete se suprotstaviti Velikom Vučiću. Usred te halabuke oko najavljenog smanjenja plate, lupili ste mi šamar, i ne znam šta vam je to trebalo. E, sad prelazim na “ti”. Mislim, lupio si mi šamar. Tvoj vrli kolega je krajnje bezobrazno, neuko, pa i zlonamerno poručio prosvetnim radnicima da zbog “kratkog radnog vremena” mogu da potraže i dodatni posao ako su im plate male. Na stranu to što naši zakoni ne dozvoljavaju da radiš dva posla, osim na crno, na stranu i onaj ekonomski mag kome će svaka žena na pijaci opovrgnuti plan ekonomskog oporavka, jer i ona zna da kad se nema, ne može ni da se troši. Sve na stranu, osim tebe. Da li je moguće da nisi smeo da progovoriš i obratiš se javno kolegi ministru? Kako si mogao da u tom trenutku ne budeš na našoj strani i ne odbraniš nam dostojanstvo? Tim si nam nečinjenjem poručio da nisi na našoj strani. E pa, nismo ni mi na tvojoj! A prosveta smo mi, mnogo više nego ti. Ti si najviši činovnik u sistemu.

Sreća je velika da su se prosvetni radnici dozvali pameti i krenuli u štrajk. Biseri koje od tada nižeš me više ne iznenađuju i odavno ne vagam da li si u stvari dobro mislio, a loše rekao. Ipak, želim da navedem poslednja dva iz riznice ministarskih mudrosti, za slučaj da naletiš nekako na ovaj tekst.

UČENICI NE SMEJU DA TRPE

Tako je, ministre, ne smeju. Zašto onda ne razbucaš kvazi stručnjake koji im poslednjih 14 godina stihijski uvode reformu koja ne liči ni na šta? Zašto si potpisao rešenje o smanjenju broja časova geografije i stranog jezika turističkim tehničarima, na primer? Meni je samo to dovoljno da ti ne verujem da misliš dobro učenicima. Naravno, nisi ti mislio na svoje propuste i propuste dvoglave zavodove aždaje i skarabudženog Nacionalnog prosvetnog saveta.  Tu se vadiš na ingerencije, zakone, nezavisnost institucija. Mislio si na nas i na naš štrajk. Predložio si nam transparente. Da pokorno izvršavamo sve svoje radne obaveze, smislene, jednako kao i besmislene, a da u slobodno vreme (koga imamo na pretek) nosimo transparente! Samo da ne štrajkujemo, da deca ne trpe. Da trpimo mi i da podnesemo herojsku žrtvu zarad sumanutih ideja onog egomanijaka. Ko šiša Ustav, ko šiša međunarodne konvencije koje radniku garantuju pravo na štrajk u borbi za radnička prava? Pravo da ti kažem ja jedva čekam da ispuniš obećanje i ukineš nam pravo na štrajk skraćivanjem časova. Pa da onda lepo, ko ljudi, zamandalimo škole, zalepimo artiju “Škola ne radi!”, i štrajkujemo kako treba. Smokva raste gledajući u drugu smokvu, ali ti se mani Vučićeve demagogije s tom patetikom o deci koja trpe. Izbori se za naš status, pa da vidiš kako niko više neće da trpi. 

Nego, da li uopšte smeš da pitaš na sednici Vlade što su naprednjaci zaposlili na hiljade novih činovnika, zašto drže 63 000 savetnika sa prosečnom platom od 109 000 dinara, i što Vulin više ne nosi crninu, nego molersko odelo? Šalim se, pitanje je retoričko. Znam da ne smeš.

NASTAVNICI DA PRIPREME PLAN NADOKNADE

Ne brukaj se više nepoznavanjem procesa rada, molim te. Ne možemo da nadoknadimo danas deo nastavne jedinice koju smo obradili pre, recimo, dva meseca. Ne bi trebalo da je teško da se to shvati. Uzgred, pitaj onog naučnika iz panduracije kako su policajci nadoknadili ono što je za vreme njihovog štrajka propušteno. Da li su naknadno naplaćivali kazne za propisno parkiranje, jer je možda za vreme štrajka bilo nepropisno? Kako lekari nadoknađuju? Teraju nas da pijemo lekove kad smo zdravi, jer su štrajkovali kad smo bili bolesni? Pa, mislim, stvarno…

Ne ide ti to ministrovanje. Jesi bolji od Tinde Kovač kojom su nam pretili, ali ne možeš biti dobar ministar ako nisi na strani prosvetnih radnika. Ne možeš da misliš na decu, a da ne misliš na njihove učitelje. Nismo mi veliki privredni sistem, pa da se postavljaš kao generalni direktor. Jeste da je Dositej Obradović jedno vreme bio direktor svih škola, ali nije to to. Znam da te je iznervirala ona učiteljica koja je imala amove na glavi dok je ocenjivala zadatak tvog sina. Otkud onda tvoja potreba da nam i ti staviš i amove i uzde? Stvarno misliš da ćemo to trpeti? Ne nadaš se valjda stvarno prekidu štrajka zato što si dozvolio i sindikatima da malo šminkaju ZOSOV? 

I još nešto – to što sam birala i vagala reči nije da bih prema tebi bila blaga. To je zato što mi i đaci čitaju blog. Samo zato.
Eto, ministre, to ti htedoh reći.
Za početak.

P.S. Eh, da! Kad već i dalje uvažavaš ministra finansija, poruči mu, molim te, da se ne blesavi, da ne šalje stalno nove pregovaračke timove, neupućene u prethodne razgovore, da im kaže da ne kasne jer je to u civilizovanom svetu nevaspitano, i uopšte – da se malo uljude. Ne mislim na fizički izgled.