Intervju koji je Vigor Majić, doživotni direktor Petnice, dao za Glas Srpske izazvao je zanimljive reakcije među prosvetnim radnicima. Koliko su “teške” reči nekoga ko je osnovne studije završio u petoj deceniji, a iskustvo mu se bazira na radu sa najdarovitijom decom Srbije? Ovo su dva ključna argumenta kolega koji osporavaju njegove reči, dok oni koji su saglasni sa Majićevim stavovima smatraju da su se loši nastavnici prepoznali i zato burno odreagovali. Triput sam pročitala intervju, i moj prvi utisak je bio da se Majić prešao, pre svega, u tome što nije uvideo da riba smrdi od glave, a ne od repa. Rep smo mi, nastavnici, a i u štrajku smo (onako, uzgred). Kasnije mi se utisak donekle promenio.

 (Uticaj dobrog nastavnika nikada ne može biti izbrisan.)

 Po Majićevom shvatanju, najpre bi trebalo ukinuti “doživotnost” radnog mesta prosvetnog radnika. Njegov rad treba meriti i proveravati, te na osnovu rezultata rada produžavati ugovor o radu. Setih se nikad trezne nastavnice hemije u jednoj osnovnoj školi, nikad treznog kolege u mojoj školi, jednog kod koga uvek ima petnaestak jedinica u odeljenju, jednog kome žena ima studente, a on predaje klincima, pa u odeljenju održava pogrešan akademski nivo. Setih se i jednog kod koga nema manje ocene od četvorke. Znam još dva slučaja gde nastavnice nikada nisu ispredavale lekciju drugačije, do diktirajući učenicima, pa su, logično, od učenika tražile preciznu reprodukciju pri odgovaranju. Prva dva slučaja su školski primer kršenja radne discipline, a u školi ostadoše do penzije. Drugih pet ne krši radnu disciplinu, ali loše radi svoj posao. Sistem je nemoćan pred svih sedam. Da je država normalna, alkoholičari bi leteli s posla, a ovi ostali bi bili upućeni na pažljivo odabrane seminare, i nad njihovim radom bi nadzor bio pojačan, uz jasne rokove za ispravljanje nepravilnosti u radu.

 Setila sam se i nekih divnih ljudi koji su sjajno obavljali nastavnički posao, imali rezultate i pobegli brzinom munje iz prosvete čim im se ukazala prilika da odu na bolje plaćeno radno mesto. Pametni ljudi.

 Međutim…

 Zašto dan-danas pamtim Mariju Stojanović koja mi je predavala matematiku u osnovnoj školi, Zvonka Šunjevarića koji mi je predavao srpski jezik i književnost, Ljiljanu Matić koja mi je predavala engleski jezik? Zato što su bili snažne ličnosti, jaki autoriteti koje nismo poštovali iz straha, već zato što su to zasluživali, bili su strogi i dosledni, ali pre svega odlični predavači. Njih troje su zaslužni što ta tri predmeta i danas najviše volim (osim biologije, koja me fascinira jer me fascinira planeta na kojoj živim). Zašto se nekim nastavnicima ni imena ne mogu setiti? Zato što nisu ostavili nikakav trag u mom životu. 

(Sa uvažavanjem se sećamo sjajnih nastavnika, ali se sa zahvalnošću sećamo onih koji su dotakli naša osećanja. Nastavni program je neophodan sirovi materijal, ali je toplina onaj vitalni element za biljku koja raste i za dušu deteta.)

 I da se razumemo: tada se nije znalo za aktivnu nastavu, nismo imali radionice, nismo se zabavljali na času, postojao je samo po jedan udžbenik iz svakog predmeta, imali smo kredu, tablu i poneki slajd. To nas nije sprečavalo da odlično učimo, da idemo na takmičenja, i da stičemo ozbiljno znanje.

 I tako ispade da je Majić u pravu. Osim loših udžbenika, hroničnog slepila Nacionalnog saveta, zavoda (i svih onih koji odlučuju) za stvarnost, stvarnog učenika u realnoj učionici prosečne srpske škole sa svim njenim (ne)mogućnostima, problem jeste i u nastavnicima. Može to da nam se ne sviđa, ali se istina zbog toga neće promeniti.

Pre provere rada nastavnika i merenja njegovih rezultata, treba promeniti politiku zapošljavanja, vratiti nastavničke fakultete (ili uvesti nove) i, kao najvažnije, učiniti nastavnički poziv poželjnim mladim ljudima koji tek odlučuju šta će studirati. Danas su fakulteti koji vode do rada u školi, izbor u slučaju da ne može ništa drugo da se upiše. Najbolji učenici upisuju fakultete koji ih vode do dobre zarade i statusa u društvu. Može li im se šta zameriti zbog toga? Naravno da ne može. Rad u školi nije prestižan ni na koji način. Postao je nužno zlo. Mali je broj odličnih nastavnika koji će po svaku cenu ostati u školi jer je to posao koji vole i žele da rade, bez obzira na nisku platu i podsmeh čitavog društva ka tom pozivu.

S druge strane, problematično je i diskreciono pravo direktora da, često na mala vrata, bez regularnog konkursa, u zbornicu dovode svoje ujne, sestre, komšije, prijatelje ili njihovu decu. Školski odbori su potpuno nestručni. Osim predstavnika NV, u njima se nalaze predstavnici Saveta roditelja čija je stručnost za odlučivanje o radu škole često zasnovana samo na tome što su bili zdravstveno sposobni da naprave dete. Onda su tu i tzv. predstavnici lokalne zajednice, obično partijski fićfirići, za čiji izbor čak ne postoji uslov da imaju određeni nivo obrazovanja. I posle se iščuđavamo što u školi radi ko hoće, tačnije, koga direktor hoće. Ako se konkurs i raspiše, bolji kandidat nema mehanizam da obori konkurs i bude primljen umesto ujne, ili kandidata sa stranačkom preporukom.

 Izgleda da riba ipak smrdi od glave. Dok stignemo do merenja učinka rada svakog nastavnika i produžavanja ugovora o radu, ili prestanka istog, treba neke druge stvari ispraviti. Uzgred, hoće li nam rezultate rada meriti doživotno zaposleni u školskim upravama? Hoće li neki zaposleni u Ministarstvu biti doživotni pomoćnici svakog ministra? Da li će biti ograničen broj mandata doživotnim direktorima škola? Da li će, za početak, neko bar insistirati i dati već jednom rok za dobijanje licence za direktorski posao?

 Tako da se istina, Vigore Majiću, nalazi negde na pola puta. Da se u prosveti nalaze mnogi kojima tu nije mesto – tačno je! Tačno je i da bi se teško zaposlili na nekom drugom mestu. Tačno je i da se država ne meša u način zapošljavanja spornih nastavnika. Tačno je i da ne čini ništa da prosveta postane izazov najboljima, a ne poslednji izbor onima koji su ispod prosečnih.

 Znači, da smrdljivoj ribi prvo sredimo glavu, pa će rep sam ozdraviti.

(Samo jedan dobar nastavnik u životu može ponekad od delinkventa da načini dobrog građanina.)