Otkad su prošle godine uveli praksu da u okviru emisije “Teški skeč” postoji rubrika “Na kafi kod premijera”, Lutrija Srbije je ugašena, a Ambasada SAD više nema kome da podeli zelene karte. Svi sada željno iščekuju izvlačenje srećnog dobitnika petkom uveče, koje prenose sve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Srećnik koji je bio gost u poslednjoj emisiji, prosvetni je radnik, oženjen doktorkom, a roditelji su jednog srednjoškolca i jedne studentkinje. 

Prenosimo transkript dela emisije, koji počinje ulaskom srećnika u premijerov kabinet:

– Dobar dan, dobro mi došli!

– Dobar dan, gospodine premijeru. Bolje vas našao.

– Izvolite, sedite. Evo, i kafica stiže. Recite mi nešto o sebi. Kako ja mogu da vam pomognem?

– Znate, ja sam prosvetni radnik, a moja supruga je lekar. Imamo dvoje dece – jedno je u srednjoj školi, a dugo na drugoj godini fakulteta.

– Pa, to je divno! Deca su naše najveće bogatstvo, a prosveta i zdravstvo čine žilu kucavicu razvoja jednog društva. Treba da budete srećni i ponosni!

– Kako bih vam rekao, ponosan sam ja. Mnogo volim svoj posao, a deca su mi dobra, vaspitana. Dobro i uče.

– Vi, gospodine, onda nemate nikakvih problema. Verujte mi! Vaš život je divan i ispunjen. E, zbog takvih ljudi meni nije teško da radim do dva noću, da ustajem u pola pet, da učim strane jezike, da stalno nešto čitam i usavršavam se.

– Znam, gospodine premijeru. I ja volim i Vebera i Bizmarka, a Martina Lutera izuzetno poštujem. Govorim dva jezika, a trećim se služim kada pratim literaturu.

– Sjajno! Sjajno! Pa, neka neko posle kaže, dragi gledaoci, da u našoj zemlji nešto ne valja! To samo neprijatelji ove zemlje, koji podrivaju naše društvo, dragi gledaoci, mogu da tvrde. Je l’ tako, gospodine?

– Jeste, samo ja sam o nečemu hteo da popričam sa vama.

– Naravno. Samo recite! Zato sam ovde. Ja sam svoj život, dragi gledaoci, posvetio pomaganju drugima. Recite slobodno u čemu je vaš problem.

– Pa… Nemojte pogrešno da me shvatite, ali otkad ste nam pre tri godine smanjili platu za 10%, pa pre dve za još 15, a prošle godine još za 10%, mi više ne možemo da školujemo decu.

– Čekajte, čekajte. Prvo, nismo vam mi smanjili, nego oni koji su do 2014. upropašćavali ovu zemlju! Drugo, ja jesam pravnik, ali sam ekspert za ekonomiju, jer sam savladao i čejndžing point i nou hau. Vama je plata ukupno smanjena za 35% i vašoj supruzi za 35%. To je zajedno 48%, je l’ tako? Ali, drugo i treće smanjenje su bili za manju osnovicu od prvog, tako da je vama, u stvari, kućni budžet sada manji svega za 13%, je l’ tako? Pa, razmislite malo, dragi čoveče, da li je to razlog za kukanje, kad toliko ljudi radi kod privatnika za mnogo manje para! Je l’ tako, dragi gledaoci? Je l’ sam u pravu? Samo kukaju, a plate im redovne! Male su? Jesu male. Ja to nikada od vas nisam krio. Lepo sam još 2014. godine rekao da moramo svi da se strpimo do 2023, i da ćemo tada svi osetiti boljitak. Ja svakoga mogu da pogledam u oči, jer meni niko ne može da kaže da sam ikada slagao. Dragi gledaoci. Željno iščekujem sledećeg građanina, kome ću u narednoj emisiji rešiti neki problem. Živela Srbija!

Kamere su ugašene, a premijer se okreće ka srećnom dobitniku, i tihim ozbiljnim glasom mu se obraća preko naočara:

– Znate, ja imam mnogo obaveza i moje vreme se ne traći tek tako. Je l’ imate oba bubrega?

– Imam, gospodine premijeru.

– Je l’ vaša supruga ima oba bubrega?

– Ima, Bogu hvala.

– I vi ne vidite rešenje, nego mene zamajavate?!

– “#%$&!*#%!*, gospodine premijeru!