“U opasnim vremenima nema većeg greha od nedelanja.”

Normalno je da moralan čovek ima moralne dileme.

Normalno je da misleći čovek sebi stalno postavlja pitanja i preispituje svoje odluke.

Normalno je da svestan čovek preispituje i tuđe odluke i postavlja pitanja onima koji odlučuju.

Normalno je da u Srbiji ništa nije normalno.

Mislim, ovo poslednje nimalo nije normalno, ali sami pristajemo da bude. 
Trenutno je normalno da se bavimo najavljenim štrajkom, da se prebrojavamo i u kolektivima gledamo ko Nemci, ako nismo na istoj strani. Podsmevamo se sindikatima, podsećamo na to koliko su nas puta zeznuli, diskutujemo o tome da li da sindikate zamenimo strukovnim udruženjem, možda čak i političkom strankom (?).

Neki čekaju Šešelja, drugi mere platforme na Raminim cipelama, treći slušaju Zoricu Brunclik. Mile Kitić je i dalje stronger than ever. Valjda.

Reče Onaj-čije-se-ime-ne-pominje da ćemo od sveta dobiti priznanje sa pečatom (?!) za uspešnost reformi. On će dobiti priznanje, a mi umanjene plate. Njega će tapšati po ramenu, a nas po novčaniku. Uspešno delegiranje zadataka.

Ministarstvo nam preti umanjenjem zarade ako budemo umanjeno radili. Prete nam i odrađivanjem svakog minuta koji ćemo tokom štrajka izgubiti. A mi se pišmanimo, po običaju. Teško nama da se popišmanimo! Ništa lakše, još otkad se prasetu rep uvrnuo.

Zato, drage moralne, misleće i svesne koleginice i kolege:

1) nije ni moralno ni normalno da šaljete svojim đacima poruku da je nemoralno boriti se za svoja prava; 

2) preispitujte svoju odluku o (ne)učestvovanju u štrajku, izvagajte razloge, pitajte se da li ćete sebe više poštovati ako ne učestvujete jer će vas sindikat možda zeznuti, ili ako učestvujete pa vas sindikat možda i (ne) zezne; da li je važnije da vi učinite sve ono što je do vas, ili da se izgovarate na nečinjenje nekih drugih;

3) preispitajte i tuđu odluku i pravo da ne skreše tamo gde najviše štrči, već tamo gde je već ispod proseka.

I još nešto: sve češće čitam mišljenja onih koji smatraju da se treba boriti za bolji sistem obrazovanja. I potpuno sam saglasna sa njima. Sistem je debelo loš. Ali, to ne spada u prava radnika. To spada pod esnafska udruženja. Štrajkuje se kad ti neopravdano smanje platu, kad tvoju fakultetsku diplomu stave ispod sedišta vozača autobusa, kad u javnom sektoru imaju 63 000 savetnika sa prosečnom platom od 109 000 dinara, kad EPS ima 400 direktora i prima subvencije od tvojih para. Tada su ugrožena tvoja radnička prava. Tada se štrajkuje.