Jeste, kolege. Sreda je u pitanju.
Da, ova prva što nailazi.
Da, da… Oktobar 22. ove jeseni gospodnje.

Da, četiri sindikata su se usaglasila.
Ne, ne. Ne skraćivanje časova, nego obustava.
Naravno da je potpuna. Kako drugačije?
Kako to mislite? Pa naravno da treba svi da stanemo.
Jeste, koleginice, baš svi.
Pa, dobro, možete da pomerite valjda pismeni za jedan čas?
Ne, kolega, nebitno je što ste zakazali ogledni čas za sredu.
Naravno, to i jeste posao direktora, ali vi znate šta je trenutno naš posao.
A zašto ne smenite takvog sindikalca?
Preterujete. Pa, neće deca biti baš toliko oštećena za taj jedan dan.
Mislite? I ta jedna dnevnica, taman nam je i skinuli je vrednija od ovih ciljeva?
Ne, nije bitno što niste član sindikata. Imate pravo na štrajk.
Je l’? A po zakonu je da vam ne obračunavaju ceo staž i skinu 10% od plate?
Baš tada eksterna? Pa, nek odmore taj jedan dan.
Razumem, ali nije ovo bitka samo za one koji imaju pun fond.
Shvatam šta nam govorite, ali možda ćete sutra i vi raditi za stalno. Poniženi.

………..

(Četiri sata razgovora kasnije)

Ne, ne znam kakvo će vreme biti u sredu.
Žao mi je. Stvarno me ne zanima da li je rasprodaja u Ušću.
Pa šta ako u privatnom sektoru kinje zaposlene? Što ih ne prijavite?
Ne, nema veze sa politikom.
Da, znamo da je bio Putin.
Ne, gospođo, mi ne proizvodimo sirne namaze. Mi učimo decu.
Da, vojska nam je divna.
Ne, ovo nije PROTIV njega. Ovo je za NAS.
Ne, ne želimo da država bankrotira. Samo želimo normalne uslove rada.

……..

(Utorak uveče)

Jeste, kolege. Sreda je u pitanju.
Da, sutra.
Ne, ne znam da li će padati kiša.