Policija je dobila nešto. Šta – ne znamo tačno. Šuška se čak i o izuzeću iz smanjenja plata u javnom sektoru. Kako su to postigli? Ne, nisu izlazili na ulice. Sedeli su na poslu, ali ga nisu obavljali. Ni šalteri im nisu radili.
Advokati teraju štrajk već neko vreme. Sapliću ih, spinuju, prete, pljuju po medijima. Njih boli uvo. Znaju za šta se bore i teraju po svome.
Studenti se organizovali. Bravo, deco! Održite nam lekciju. I treba. A prosveta?

Prosveta se prvo mesec dana preganjala oko okupljanja u Beogradu. Čemu? O tome ionako niko ne izveštava, a ministarstvo zna da nemamo para da dolazimo danima iz cele Srbije u Beograd. I nije tačno da bi izveštavali da je bilo više prosvetnih radnika. Ne bi. Nema ko. Jedino su novinari danas veće pi*de od prosvetnih radnika. Štrajk (po zakonu, uz minimum procesa rada) niko ne pominje, ili se jedva pominje. Onaj štrajk upozorenja od pre neki dan je bio opominjući do… Ajd’ da ne lajem. 

Tako da, poštena inteligencijo, jalova si načisto. Nek te je sramota položenih ispita, stečenih diploma, pročitanih knjiga. Stidi se pred decom nad kojom treniraš autoritet, a usereš se u gaće kad ti pomenu školsku upravu, inspekciju, ministarstvo. Oljuskana šerpa ima više ličnog dostojanstva od 90% prosvetnih radnika. 

Sada kreće i primena budalaštine za koju Vučić treba da dobije Darvinovu nagradu – umanjiće nam obračunavanje minulog rada za godine koje nismo proveli kod istog poslodavca. Pljampaćemo deset dana po fejsbuk grupama, svađaćemo se i između sebe, izduvaćemo se, i poduvaćemo ga – opet!

Nije frka da pravimo vojnu paradu za Putina, da održavamo železaru u Smederevu sa desetak miliončića evra mesečno, da pljucnemo pare za Prajd. Za to ima para. To je namensko trošenje budžetskih sredstava.

(Sad nešto razmišljam, kad bih kućnim budžetom upravljala ko Vučić državnim, šta bi trebalo da uradim? Da kažem detetu “Nema para za užinu! Doručkuješ i ručaš kod kuće, a onih 7-8 sati između se strpi!”, ili “Nema ekskurzije!”? Da kažem mužu “Od danas si vegetarijanac!”? Da ne kupim sebi lekove, na primer? A da onda kupim čizme od 55.000 dinara. Malo i ja Vučić da budem.)

Vreme je za ozbiljan štrajk, rekla bih.
Vreme je da skratimo časove na 30 minuta, bez besposlenog sedenja od još 15 minuta. Pola sata – zvono. Pet minuta – zvono. Vreme je da sindikalnog vođu koji to baš ne bi baš tako i baš sada, motkama isteramo iz fotelje. Iz koga god sindikata da je. Da mu prdne garnitura.

Vreme je da se obratimo roditeljima, nabrojimo zbog čega im deca imaju sve manje znanja, i pozovemo ih da nas podrže. Da sve što ne valja stavimo u štrajkačke zahteve. Vreme je da stanemo na rep onom patetičnom ludaku koji nas (opravdano) tretira kao eksperiment, i na nama isprobava šta je sve građanin Srbije u stanju da istrpi. Život nam prođe u trpljenju i čekanju boljeg sutra. 

Vreme je da pobesnimo!
Iz mog iskustva, oni koji najduže ćute, najgore pobesne.
Al’ oće i to iskustvo nekad da zezne, izgleda.

P.S. Dušebrižnicima i nadrndanima odma’ da kažem: nemoj da bi mi neko trtljao na temu “ako vam ne odgovara, dajte otkaz, ima ko bi jedva dočekao da radi za vašu platu”, ili “more, idite malo kod privatnika, pa da vidite kako je, a ne ovako – na državnim jaslama ste, i non-stop vam nešto fali”. Njih avansno šaljem u plodovu vodicu, a mogu i drugim rečima, nije problem.