Delimo se na učitelje, nastavnike i profesore, a svi smo učitelji i vaspitači.

Delimo se na primljene na određeno i neodređeno. S punom normom, i bez norme. S licencom i bez licence. S vezom, bez veze i bezvezne.

Na bespogovorne pristalice inovacija i bespogovorne protivnike, koji zagovaraju konzervativni pristup obrazovanju. Delimo se na bolećive, pravične i prestroge. I đaci nas dele na one koje vole i one koje ne vole. Na one koje poštuju i one kojima se podsmevaju. Delimo se i na hrabre i lajave s jedne strane, i tihe i poslušne s druge. Pa onda nerviramo jedni druge.

Delimo se i po stručnim većima, grupama predmeta, na bitne i nebitne.

Delimo se kako stignemo.

Delimo se na na članove sindikata, i one koji to nisu. Članovi se onda dele po raznim sindikatima i svaki za sebe tvrdi da je jedini dobar.

A isti hleb jedemo, iste probleme imamo, i svi smo pelcovani u istom danu (ovo mi nadošlo samo).

Najnovija podela je na one koji su za štrajk i one koji štrajk preziru. Rekla bih da potonji sebe smatraju elitom prosvetnog kadra. Elitistička matrica identična onoj “ne idem na glasanje jer prezirem politiku”. Prezirem štrajk i psihologiju mase. Da se razumemo, ne mislim na ljude koji su nekada štrajkovali, borili se protiv nečega (ili za nešto), razočarali se i izgubili veru u snagu i ishod organizovane borbe. Govorim baš o elitistima koji odbijaju da budu deo gomile, koja je, valjda, sama po sebi prljava.

Mislim na one koji i danas, nakon što je smanjenje plate definitivno izglasano, a minuli rad već krenuo da se obračunava po novom sistemu, glancaju svoj portfolio. Diskutuju o berlinskom modelu i metodama aktivne nastave, razmenjuju svoje savršene nastavne materijale, pišu pripreme sa analizom situacije za učenje i specifičnosti odeljenja. Danas? O tome?

Advokati su, na primer, veoma obrazovani ljudi. Imaju fakultet koliko i mi, i ozbiljan pravosudni ispit. Standard im je neuporedivo bolji. Dele se po uskim oblastima kojima se bave, a ima ih koliko hoćete. Njihov ministar je kod AV mnogo čvršće pozicioniran od našeg. Pa ga ipak prodrmaše. Nude im i izmene zakona. Ali im ne daju sve što su tražili. I? Eno ih, onako prljavih u gomili, kako izjavljuju da štrajk neće obustaviti. Dišu ko jedan. Ako se oko nečega i ne usaglase, mi o tome ne znamo ništa. Rešavaju u kući. I svi su elita! Od onih koji rade na ogromnim slučajevima, do onih koji presuđuju da l’ je krava ušla u komšijinu livadu.

A mi, ovako uniženi i rasparčani, imamo elitu i njihov nas prezir lagano zapljuskuje poslednjih dana. Intelektualna snobovština je daleko gora od lifta u kući i versaće pepeljara. Lepo je biti sjajan u svom poslu, posvećen, predan, požrtvovan. Za svaku je to pohvalu. Ali naiđu neki dani kada razdeljak na tvojoj zadnjici nije početni meridijan, pa bog! Naiđe neko zlo vreme kada se dostojanstvo ne može sačuvati portfolijom.

Naiđe neko vreme kada je priča o tome da je naša svet(l)a obaveza da mislimo na interese naših đaka, i nikako ne skraćujemo nastavu, jer se time ništa ne … bla-bla-bla… jedno obično, najobičnije proseravanje, pardon my French.