Čisto da znate – bili su i otišli.

Situacija u školi je pretežno bila sramna po prosvetu. Čak i oni od kojih se tome nikada ne bih nadala strepeli su, za svaki slučaj.

Eksterna je iscedila najviše pedagoga, pa direktorku, pa nas male zelene. Od svečanih izvođenja saradnje sa eksternom, bila sam pozvana samo na razgovor s nastavnicima. Od njih troje iz eksterne, poznavala sam samo jednu gospoju od ranije. Mene su poznavali svo troje, i to po nadimku, onako familijarno – nokat i meso. I milo su mi se smeškali. Kao i ja njima 😉

 Nastavnike za razgovor izabrali su po sistemu par-nepar, sa spiska u rasporedu časova. Pozvali su parne, a ja šesta po redu na tom spisku.

Razgovor je vođen krajnje tendenciozno, možda čak i maliciozno. Neka pitanja su bila prilično nebulozna, poput: “Kako radi Tim za podršku učenicima koji se nisu adaptirali na školsku sredinu?”. Mi bismo se nakon takvih pitanja u čudu pogledavali, a oni bi klimali značajno glavom uz komentar da čitaju uspešno i našu neverbalnu komunikaciju. Optuživali su nas da nema ovih i onih zapisnika, a nema ih jer ih nisu pogledali. Nisu se izvinili nakon što su ih videli. Uglavnom, pitanja su bila takva kao da su želeli da pljujemo po školi, direktorki, nastavi, kolegijalnosti… Pa, izvin’te, ali kao što po Srbiji pljujem samo u Srbiji, a nikad pred strancima, tako i školu grdim u školi, ali ne pred strancima.

Što se tiče posete časovima, najpre su rekli da će posetiti časove u utorak prepodne i sredu popodne, a onda dolazili i u utorak popodne, na primer. U sredu su oko podneva odlučili na čije će časove popodne.

Za vreme časova, upadali su nastavnicima u reč, davali negativne komentare pred decom, i tome slično. 

Ja sam im spremila pripreme za te dane na engleskom, pošto mi se nisu najavili. Mislim, kad mi se neko najavi, ja ponešto napišem i na srpskom. Nažalost, na moje časove nisu došli.

Na završnom razgovoru s nastavnicima, rekli su da ćemo dobiti dobru ocenu, ali da su najmanje zadovoljni nastavom. Znam ljude na čijim su časovima bili, i znam da bar 70% njih odlično radi.

Tako da je moj konačni zaključak da imaju potrebu da ocrne srednje stručne škole, ne bi li radili reviziju, i obezbedili sebi još posla.

Drage kolege, moja konačna poruka vama po pitanju eksterne, može da stane u stihove dečje pesmice:

“Ovca ne sme da se brani,

vuk se njenim strahom hrani.”

Znači, ne treperite ko lisje na vetru. Aman!