Supruga ima 58 godina i nastavnik je biologije u gimnaziji. Ja imam 62 i predajem mašinske predmete u jednoj tehničkoj školi. Radio sam 27 godina u fabrici koja je propala nakon privatizacije. Najpre su mi umanjili minuli rad za tih 27 godina, a onda su nam oboma smanjili plate za po 10 procenata. Od ovog meseca imamo oko 35% manje novca u kući nego ranije. 

 Živimo na četvrtom spratu i moramo da se grejemo na struju. Računi su ogromni. Prozori ne dihtuju, ali nemamo para za one moderne, PVC. Probao sam opet da zalepim neku gumu, ali se drvo razjelo, nije ravno i guma ne prianja kako treba.

 Oboje smo bolešljivi godinama. Kada platimo sve participacije za preglede i analize, kupimo lekove na recept uz participaciju, i one što ne mogu na recept, platimo račune – ne ostaje nam baš mnogo. 

Ranije smo žalili što nemamo više dece, a sada smo presrećni što imamo samo jedno. Ćerka nam je stomatolog. Nije zaposlena, ali je ponekad pozovu na zamenu od mesec dana. Nekada smo žalili što se nije udala, a sada ne znamo šta bismo radili od tuge što unučićima ne bismo mogli ništa da priuštimo.

Da ne pomislite da se samo žalim, odmah ću vam reći da se nazire svetlo na kraju tunela. Koliko god čovek mislio da je pametan, mora da prizna da i od njega ima pametnijih. I kao što je i red, najpametniji su na najvišim položajima. Jedan od njih obavlja visoku funkciju u našoj državi, i na našu veliku sreću na vreme nam je otvorio oči i predložio nešto čega se, da budem iskren, nikada ne bih setio.

Evo čime je to rezultiralo: naše stručno veće nikada nije bilo preterano složno. Gložili smo se uvek oko toga ko će predavati zanatlijama, a ko tehničarima, i ta podela predmeta nam je stalno bila jabuka razdora. Ali sada smo svi kao jedan, udruženi i složni oko biznis plana. Sakupili smo malo novca i uplatili oglas na lokalnoj televiziji:

“Grupa visokoobrazovanih stručnjaka izuzetno povoljno podmazuje šarke na vratima, vraća sat na digitalnim aparatima, pomera antenu i pronalazi programe, čisti filtere na veš mašini, prepakuje opeke u TA pećima, menja uloške u bravi, popunjava rupe raznih oblika i porekla purpenom, 

poboljšava dihtung na vratima tuš kabine silikonom, i sl.”

Nećete verovati koliko nam se polupokretnih starijih ljudi javlja, starih roditelja čija su deca daleko, udovica koje nisu vične kućnim majstorijama. Naplatimo ovde sto, onde dvesta dinara, podelimo, refundiramo gorivo kolegi koji jedini ima ispravan auto, i ostane neki dinar i za u kuću. Mnogo smo srećniji nego ranije. Malo nas brine što nemamo registrovanu firmu i fiskalnu kasu, a kako nismo nepošteni ljudi, od sledećeg meseca davaćemo procenat našem domaru, koji je na ženu registrovao servis za sitne popravke. Onda ćemo raditi preko njega, i izdavati račune. Istina, naša će zarada biti manja, ali će je ipak biti. Hiljadu dinara mesečno ipak nešto znači.

 Moja supruga je u malo nepovoljnijem položaju, mada bi i ona želela da se bavi nekim dopunskim radom, zahvaljujući kratkom radnom vremenu koje ima. Kuje neke planove za proleće. Ipak je ona biolog. Možda će moći na pijaci da savetuje poljoprivrednike oko ekosistema i sličnih stručnih stvari.

 Eto, to sam želeo da podelim sa vama. Brinem malo za kolegu istoričara, ali valjda će i on nešto smisliti.

Primite puno pozdrava od vašeg umornog, ali optimističnog kolege.