Predajem od skora i predmet Poslovni engleski jezik, koji u našem obrazovanju postoji, evo, već treću godinu. Taj predmet shvatam malo šire od pukog prevođenja ekonomskih termina na srpski ili engleski. Reči se brzo zaboravljaju, a i uvek se mogu naći u rečniku. Pokušavam da đacima, kad god nam vreme dozvoli, raširim radoznale oči zanimljivim pričicama iz beloga sveta.

Kad god im nije jasno zašto učimo nešto iz gradiva, objasnim da to radimo jer poslovni engleski uče zbog poslovanja sa inostrancima. I svaki put me podozrivo pogledaju. E, tad opletem po tome u kojoj afričkoj zemlji ne smeš da sediš tako da ti se vide đonovi, da ne bi uvredio domaćina (ili gosta). Pričam im o tome da ne treba da se uvrede kad Japanac ućuti usred razgovora, jer to ne znači da se nešto naljutio, već da iskazuje poštovanje time što se zamislio nad rečima sagovornika. Pa se prebacim u Latinsku Ameriku, i razvezem o tome kako su nam slični, kako su srdačni i nemaju ništa protiv da popijemo po jednu pre nego što pređemo na posao. Onda “odletimo” međ’ arapski svet, gde rukovanje ume da potraje uz preljubazne reči, što nas može toliko da iznervira, da nas uhvati neizdrž i poželimo da nam vrati ruku već jednom, a u stvari on nas time beskrajno poštuje. 

Tada me već gledaju kao hipnotisani. Nema đaka kome pogled luta kroz prozor, ne kopaju po rančevima, ne vrpolje se, ne trepću.

Onda se i ja zanesem i pričam o čistim i mirisnim vozovima, sa snežnobelim navlakama na sedištima, utičnicom za laptop, finom tihom muzikom, čistom tepih-stazom bez ugaženih žvaka, i mirnim psima koji leže pored nogu svojih vlasnika.

I nekako uvek baš tu negde, zvizne me malj posred čela, i setim se da će posle časova ući u neke pilićare, na kojima zacincani prozori ne mogu da se otvore, i gde će majstor da odvrne Milančeta Radosavljevića. I da, ne da neće poslovati s Japancima, nego će verovatno posle škole zaglaviti u nekom butiku, trafici, supermarketu, presrećni što su uopšte dobili posao. 

Da li im je onda lakše ili teže što im, ko Šeherezada, pričam priče koje će većini ostati u rangu bajki? Da li da se vratim na formu upita, ponude, porudžbine, međunarodne standarde kvaliteta, belešku o telefonskom pozivu?

Vratim se na gradivo, a njima ushnu okice.
Namignem, i onako uzgred ubacim “E, al’ nemoj da se trošite s Latino Amerikancima po skupim restoranima. Dovedite ih kući, taman na poparu i gibanicu. Više ćete ih ispoštovati, majke mi!”.

E, sad, zašto sam sve ovo napisala? 
Pa, zanima me gde tačno u dnevnim pripremama da ubacim ove najlepše delove časova, kada se ni u šta ne uklapaju, a klinci ih obožavaju.
Da li da u strukturi časa planiram deo: poučno stručno zezanje?
Kako li bi nadzornici na to reagovali?

Pa opet – a koga je briga?! 
Ne radimo za nadzornike, nego za đake.
U tome je cela stvar 😉