Za one koji nisu prosvetni radnici, jedno kratko pojašnjenje: pedagoške situacije predstavljaju deo ispita koji prosvetni radnik polaže u okviru ispita za licencu, a po obavljenom pripravničkom stažu. Zakon kaže da taj staž traje do dve godine, a praksa da se čeka po 5-6, pa i duže. Valjda će se neko pametan setiti nekada da se ovaj ispit ne mora polagati samo u Beogradu. Ili će se neki pripravnik sa osam godina staža setiti da tuži državu. Videćemo.

Elem, te pedagoške situacije tiču se raznih prilika i neprilika u kojima se zbog nenadane reakcije učenika, nastavnik može naći u neobranom grožđu. Znači, pomoću pedagoških situacija beremo grožđe. One su u toj skripti lepe, umivene, tek po koja stvarno nezgodna. Ukratko, one stvarno teške su lukavo izbegnute, čime su okolnosti u kojima živimo i radimo došminkane do art make up-a, ili bar scenske šminke.

Realne pedagoške situacije često izgledaju drugačije. Kako ovde uglavnom pišem o svom iskustvu, i sada ću opisati neke kroz koje sam prošla, a one mene još nisu prošle.

***

Kraj maja. Maturanti se baš tih dana raspuštaju, kako naši, tako i oni iz Tehničke škole, koja je u drugom delu zgrade. Smena popodnevna, nema nas baš puno u školi, jer su mnoge kolege već ispunile godišnju normu. Držim čas lagano ometan narodnjacima koji trešte iz nečijeg automobila parkiranog ispred škole. Vesele se deca.

U tom trenutku mi u učionicu ulaze tri povisoka maturanta susedne škole, toliko pijani da jedva stoje na nogama.

“Dobar dan. Mi smo malo došli kod vas”, rekoše, uđoše i zatvoriše vrata.

***

Negde pred tromesečje sam morala da izdvojim dva časa i ispitam one koje iz raznih razloga nisam mogla drugačije da ocenim. Znali su ko će na kom času odgovarati, prvi čas se završava, deca izlaze iz kabineta, a jedan učenik se upadljivo sporo pakuje. U grupi je koja odgovara sledećeg časa. Ukapiram da nešto želi da mi kaže, ispratim ostale, njega sačekam, a on priđe s rancem na ramenu, i počne:
“Profesorka, ja moram da se izvinim jer ne verujem da ću sledećeg časa biti spreman. Mnogo mi je teško. Ni majka, ni otac ne primaju platu mesecima. Sada se mnogo svađaju, jer para u kući nema, a više nemaju ni od koga da pozajme. Juče je otac trebalo da primi neku akontaciju, vratio se kući bez para jer mu nisu uplatili, i toliko su se onda on i majka svađali i vikali jedno na drugo, da sam ja istrčao iz kuće i trčao dva sata. Brat i ja smo napravili neki bokserski džak, stavili ga u šupu i svaki dan tamo udaramo”, i pokaza mi modre zglobove na nadlanici. A onda je počeo da plače, i sa svoja skoro dva metra ridao je 10 minuta. Veliki dečak, ponosan, uredan, vaspitan, nikad problematičan.

***

Pre nekoliko godina je devojčici kojoj sam bila razredna umro otac. Vest nas je zatekla usred nastave. Ona je u tom trenutku bila kod kuće, u nekom selu podno Rudnika, usred zime. Sahrana je bila narednog dana. Čitavo odeljenje je želelo da ide. 

Nas nekoliko kolega, sa boljim zimskim gumama, napunilo je kola decom, i krenuli smo na sahranu. I danas se sećam brda uz koje smo šlajfovali, mraza, neraščišćenog snega, i gluve tišine u kolima.

Kada smo stigli do kuće, devojčica je potrčala ka nama. Raširila sam ruke, privila je i slušala kako tiho plače, drhti i moli da je neko probudi. Svi mi, celo odeljenje, nekoliko profesora – bilo nas je blizu četrdeset – stajali smo i plakali s njom. Celo selo je oko nas ćutalo, oborene glave. 

Moj otac je u tom trenutku još uvek bio živ, a ja sam bila odrasla, imala porodicu, umela da se nosim sa problemima i strahovima.

***

Ovaj bi tekst mogao biti i deset puta duži. Mogao bi biti i tvoj, a ne moj, jer ovo su stvari kroz koje svi prolazimo kroz svoju prosvetnu karijeru.

Ovo su, takođe, situacije na koje nas niko ne sprema. Njih nema u čuvenim pedagoškim situacijama. Tamo nas uče kako da pričljivog učenika smirimo – prvo da stanemo pored njega, pa da ga lagano dodirnemo po ramenu, pa da ga pomenemo imenom u priči. Uče nas šta da radimo kad dete plače jer je dobilo nižu ocenu od očekivane.

Pravo da vam kažem, tog što priča samo pogledam i ućuti iz mesta. Tome što plače zbog ocene samo kažem da je ocena poslednje zbog čega treba da se prolivaju suze, a ako ima problema s roditeljima neka mi ih pošalje.

I sad ne mogu a da se ne setim Hladnjače koja nam na seminaru reče da ne prihvatamo ništa emotivno, već profesionalno, i s distancom.

Kako bih vam rekla, gospođo sa seminara – more MARŠ!