Početkom XXI veka do propasti porodice, kao osnovne ćelije tradicionalnog društva, došlo je zbog toga što je u stambenim jedinicama tog doba uglavnom postojao samo po jedan televizor.

Hajdukovići su, inače, jedna složna, srpska porodica, koja u poslednje vreme prolazi kroz golgotu. Policija je već tri puta dolazila po prijavi dobronamernih komšija.

Decembarsko  je veče 2017. godine. Neki je minut pre 9 uveče.

Majka: „E, jebo te Beograd na vodi. Možeš valjda jednu emisiju da propustiš!“

Otac: „More, marš! Opet bi da gledamo one što se spuštaju u zubarskim stolicama?“

Sin: „Tata, nisu zubarske nego svemirske. Ja mnogo volim da ih gledam.“

Ćerka (plačnim glasom): „Ali, večeras počinje novi serijal o našim Kardašijanovima.“

Otac: „O našim ŠTA?!“

Ćerka: „Ne razumeš ti to… To je hit u svetu. Kamere su im u kući, i prate sve njihove svađe. Ovaj naš ima sadašnju i bivšu ženu, a bivša žena  ima sadašnjeg muža. Sadašnja žena je nekada igrala za bivšu ženu. Sada imaju i decu,a imaju i unuče. On ih sve čeka kod kolima. U novom serijalu se uključuje i pašenog! Pa, taataaaa!“

Otac: „More, marš u pizdu materinu! Je l’ te zato šaljem u muzičku školu i kupujem ti knjige? Palmu da gledaš?!“

Ćerka: „Tata, ali ovo nije na Palmi. Ovo je na B(ulevar)92.“

Tajac. Majka lukavo koristi priliku.

Majka: „Sram te bilo. Gledaš taj šund. Bolje gledaj ovo divno takmičenje u kome mladi ljudi dobijaju šansu da nešto naprave od sebe.“
Otac: „Aha! Majmune da naprave od sebe, pa da ih na lancu vodaju kroz Srbiju. Stavili onog sedog anđela, što mu alkohol mozak popio, da iz zubarske stolice pogledava svoj dom!“

Sin: „Tata, nisu zubarske. Svemirske su. Ja to mnogo volim da gledam.“

Otac: „Slušaj ti, mali! Za tebe ću ja da se pobrinem, da ne propadneš ko ova tvoja sestra! Pazi ovamo: Beograd na vodi je budućnost! To je šansa za sve nas. Kakve stolice, kakvi muževi i žene! Svako veče gledam Beograd na vodi. Znaš ti kakv inženjer treba da budeš to da sagradiš? Vrhunski! E, to ćeš ti da budeš kad porasteš, pa i ti da gradiš Beograd na vodi.“

Majka: „Vala baš. Sin ti ima pet godina. Taman kad završi fakultet počeće i taj tvoj Beograd na vodi da se gradi.“
Otac: „Slušaj, ženo! Za takve reči mogu i da te odrobijam, a da ne trepnem! Sve mi diraj, u Beograd na vodi mi ne diraj, zato što… Čekaj! Počinje! Tišina tamo!“

Kreće dramatična špica, uz Karmina Buranu, naravno. Otac pojačava ton. Majka namuljeno ćuti, ćerka tiho plače i kuje plan da pobegne od kuće. Sin pokušava da se seti kako se zove ono što će biti kad poraste. U tom trenutku izblajhana direktorka gradske televizije, koja već treću godinu lično vodi emisiju „Beograd na vodi“, orgazmičnim glasom gledajući pravo u kameru 3, počinje:

„Poštovani gledaoci, dobro veče. Dobrodošli u 237. emisiju „Beograd na vodi“. Večeras ćemo analizirati G17 polje makete. U tome će nam pomoći najbolji gradonačelnik koga je Beograd ikada imao!“

Ćerka izlazi iz sobe, skida sa regala putnu torbu, pakuje pola hleba i margarin, a onda odlazi u sobu da uzme svoje stvari. Majka je ne primećuje, iskradajući se kod komšinice čiji muž radi treću smenu. Ni za živu glavu neće propustiti da gleda večerašnju emisiju. Otac, očiju punih suza, gleda ponosno u ekran i zamišlja kako jednog dana njegov sin tu sedi i objašnjava da sutra stavljaju rogove na novoj zgradi Opere. A on iz sela donosi dva brava na ražnju, da se rogovi proslave kako srpskom narodu i dolikuje.

Otac: „Sine, ne brini! Dva brava će tata da donese!“, kaže zaneseno.

Sin gleda u bravu. Razume da su dve brave potrebne za Beograd na vodi. Brave su važnije od svemirskih stolica. To mu je jasno, ali mu nije jasno zbog čega.

„Gledaj, sine! Njujork ima da nam zavidi. Dolaziće kod nas na odmor, da se dive, da se slikaju i da nam zavide. Kakva Velika Jabuka! Velika Šljiva ima sve da ih pobedi“.

Sin razume da su brave i šljive najvažnije za sreću.

***

Mnogo godina kasnije, u jednoj sociološkoj studiji, pisaće:

Dramatičan pad životnog standarda značajno je uticao na zdravlje građana Republike Srbije. Kupovali su najjeftiniju hranu i pili zagađenu vodu. Međutim, do raspada porodice, kao osnovne ćelije jednog društva, a naročito tradicionalnog i patrijarhalnog kakvo je bilo srpsko društvo početkom XXI veka, dovela je jedna druga posledica siromaštva. U stambenim jedinicama tog doba uglavnom je postojao po jedan televizor.