Intelektualna impotencija srBskog društva
Tekst je objavljen na portalu www.konkretno.co.rs
Link ka tekstu je http://www.konkretno.co.rs/politika-i-drustvo/intelektualna-impotencija-srbskog-drustva
Ovo je trenutak u kome bi svaki iole obrazovani građanin trebalo da na sočnom maternjem izgovori „Domovino, serem ti se u sistem vrednosti“. Da li će? Pa, naravno da neće.
Link ka tekstu je http://www.konkretno.co.rs/politika-i-drustvo/intelektualna-impotencija-srbskog-drustva
Ovo je trenutak u kome bi svaki iole obrazovani građanin trebalo da na sočnom maternjem izgovori „Domovino, serem ti se u sistem vrednosti“. Da li će? Pa, naravno da neće.
Obrazovani građanin ne psuje, a i ne bavi se tako trivijalnim pitanjima. Obrazovao se u sistemu koji insistira na reprodukciji gradiva, a ne na razmišljanju, argumentaciji, povezivanju. Obrazovani građanin je vaspitan da ćuti i smrdi. Kad ne zna šta će, evoluira u intelektualnog snoba, i bavi se višim pitanjima, kao što je Hobsov Levijatan, ili Spinozini atributi supstancije. U suštini, bavi se uticajem temperature balege na brzinu pada sapete krave u poniranju, samo što mu to niko ne sme reći, jer nije u redu reći caru da je go.
U državi u kojoj je intelektualna elita zamenjena skupštinskom, ili estradnom (a što se često svodi na isto) logično je da Marijan Rističiveć održi predavanje usred živog prenosa o, ni manje ni više, akademskoj čestitosti i pismenosti. U državi intelektualne impotencije logično je da Milanka Karić ima amandmane na zakone koji se tiču visokog školstva.
Kada to prevedemo na lokalni nivo, logično je da se palanački fićfirići bave popunjavanjem rupa najnekvalitetnijim asfaltom koji se na planeti može naći. Ukapirali su da ako stave kvalitetniji, dogodine neće imati zbog čega da se slikaju za televiziju. U međuvremenu, školama im je blokiran račun. Bole ih nafatirane guzice za to što 105 škola u Srbiji ne može da funkcioniše. Nemaju ni za kredu, ni za dnevnike, a sapun i toalet papir ionako kupuju samo kad dolazi ministar lično. Neokrečeni zidovi, prozori koji ne dihtuju, oljuskane klupe, čučavci – to su problemi srpske škole. Elektronske udžbenike, računare u svakoj učionici, interaktivne table – to ostavljamo za 22. vek. Sada je ipak prioritet da se zaposle sve švalerke svih predsednika opština.
Čudi me samo da ih ne brine to što će im današnji đak drugog razreda srednje škole na sledećim izborima imati pravo glasa. Jedino me to čudi.
Kada je srpski intelektualac zanemoćao, ne bih znala kasti. Neki kažu, kada su ih zbog mišljenja slali na Goli Otok, odnosno, kada je Savez komunista dozvoljavao samo podobna razmišljanja u okviru teme. Drugi, kada je ustoličen manir da na fakultetima imamo docente od 60 godina, jer profesor koji drži katedru još nije umro. Treći, kada su diplome počele otvoreno da se kupuju. Da dodamo i zlosrećnog doktor-Miću koji je sa mentorom vodio akademske rasprave o onanisanju. Da li se to pošteni svet povukao pred najezdom sluzavih, ljigavih kvaziintelektualaca kojima se trguje na političkoj berzi? Nema afričke šljive za intelektualnu čast? Izgleda da nema.
Stoga me davno ne čudi što Srbija ne ume da ustane kad po noj pišaju, i još tvrde da to pada topla kiša.
„Neću da kopam po đubrištu sreće,
ne bih da zaprljam ruke.
Moć počiva negde, iza debelih vrata…“
A ti si rođen da stradaš?
Ćuti i smrdi.
Dobro ti ide.