Draga Komisijo za eksternu evaluaciju, gledaj na ovo kao na literarni rad, dok mi u oktobru ne dođeš u školu.
A tada? 
Ihhh… Ko zna šta će biti tada 😉

Dan prvi

Sutra nam dolazi eksterna evaluacija. 
Tetkicama je najgore. Ribaju i kvake.
Užurbano se kače neki panoi po zidovima. Cela se škola razdragano šareni. Učenici reckavim makazama seku papir u boji, u obliku cvetića, sunca i oblaka. Nema veze što je škola srednja. I u srednjoj školi na ulazu treba Sunce da nas ogreje. Kolege ubrzano uvežbavaju sa decom pitanja i odgovore, za svaki slučaj – možda baš njihov čas posete. Šteta što nećemo moći to da iskoristimo za neku priredbu. Mislim, baš muštraju decu.

U školskoj biblioteci haos. Užurbano popisuju i rashoduju knjige. Koleginica čita naglas Plan rada biblioteke, i čudom se čudi šta se sve u njemu nalazi. Ne seća se da ga je lično prepisala odnekud.

Jedna pripravnica preživljava napad panike. Gleda pripreme skinute sa sajta izdavača, i shvata da ona sutra to ne može da realizuje, a sigurna je da će joj doći na čas.

Starija koleginica plačnim glasom telefonom objašnjava frizeru da sutra mora da je primi pre 8, nikako posle!

Namršteni direktor koracima meri hodnike, zbornicu, svoju kancelariju, pedagogovu kancelariju, hodnike, pa onda broji stepenike. Pedagog je na ivici nervnog sloma. Moli se bogu da štampač ne crkne, jer su ovi iz ŠU tražili da sve bude u papirnom obliku.

Dvoje kolega je iskusno otvorilo bolovanje. Sinusi su u pitanju. Šta će ljudi, ne mogu slinavi pred eksternu.

Za to vreme, kolega u ćošku ladno prelistava novine.

Dan drugi i dan treći

Eksterna evaluacija je u školi.
Sa obližnjeg gradilišta smo pozajmili nekoliko ručnih kolica, i njima prevozimo ličnu dokumentaciju. Oko podneva će nam stići i viljuškar, koji će preneti Školski razvojni plan, Školski program i Plan rada škole, iz kancelarije pedagoga, u kancelariju direktora, gde je komisija za sada smeštena.

Popodne tog dana i sutradan, komisija se razmilela po učionicama. U lokalnim apotekama je trenutno nestašica lekova protiv visokog pritiska, i onih za smirenje. Deca se kidaju od smeha gledajući svoje nastavnike kako drhte. Dižu eksternu u nebesa! Jedna koleginica je vidno usplahirena. Ne može da se seti da li je onima što znaju gradivo rekla da sede u klupama levo gledajući od table, ili levo gledajući od dna učionice. Zna da onaj što zna sedi levo, a onaj što ne zna pored njega desno, ali da l’ je njeno levo ili njihovo – ne mož’ se seti, pa Bog!

Informatičar je sve od dokumentacije poneo na flešu. Neće njega niko da tera u 19. vek! Jok, more! Nakon kraćeg ceđenja kroz zube pomahnitalog direktora, trči ko pomaman po školi i traži slobodan štampač.

Dan četvrti

Eksterna evaluacija je otišla.
U zbornici kuva. Njih desetoro se nadvikuje šta je sve trebalo juče da im saspu u lice. Kolega im psuje mater bezobraznu, krsti se i kune onog što im je dao posao. Koleginica nadahnuto drži slovo o tome na šta sve nisu imali pravo. Ali, ona im je ipak i to pripremila, zainat, pa nek se puše od muke što je imala sve papire na gomili. “Samo da se razumemo”, kaže, “nisu imali prava to da nam traže!”.

Kolega iz ćoška ih mirno gleda preko novina.

Dan peti

U Školskoj upravi, negde u unutrašnjosti, kolege nadzornici raspoloženo vode razgovor:
“Lepo sam ti rekla da ne brineš ništa, a ti zapeo kako ćeš, pa kako ćeš!”
“Hehe… Ja i dalje ne mogu da verujem! Je l’ si videla onu kad sam joj tražio plan table za pripremu za čas odeljenjskog starešine – Ali, gospodine, pa nisam koristila tablu tog dana – Buahahahaaa…”
“Obožavam da idem u njihovu školu. Kad god me neko iznervira – načelnik, muž, deca, bankarska službenica – ja najavim kratku posetu toj školi. Odmah se oraspoložim! Dođu mi ko psihoterapija, i to ne samo besplatna, nego još i dnevnicu dobijem!”
“Pa šta misliš da im damo? Četvorku? Baš su se jadni trudili. Imali su sve što treba, i triput više nepotrebnog materijala. Onog što smo se kladili da li će da ga spreme.”
“Kakva četvorka?! Posle će da se osile i da umisle da su neki bitni faktor. Dvojka za sada, pa nek se još malo znoje do trojke.”
“Nego, vide li ti onog lika što sedi u ćošku zbornice i za vreme odmora lista novine?”
“Da… Trebalo je ti da mu ideš na čas, beše?”
“Jeste. Krenem s njim do učionice, a on se okrene ka meni i kaže – U farmerkama? Plašim se da neće moći. – i zatvori mi vrata pred nosom.”
“Auuu… Tako su i mene jednom zeznuli, na času moje fah-koleginice. Ladno pred punom učionicom rekla – A sada će vam ovu lekciju ispredavati savetnica, pošto poznaje gradivo, a sigurno bolje od mene ume da predaje. Heeeej, kad je nisam zgromila!!! Nisam više kročila u tu školu! Pa, šta ćemo sad s onim iz ćoška?”
“Ma, ništa. Kod njega više neću ići. Nego, jesi videla onu mučenicu što je…”