Ne volim jesen.
Žena mi uvek traži neke novce – te za zimnicu, te deci za udžbenike, opremu za fizičko, cipele za kišu; pa, ogrev, i još trista nekih čuda. A i zdravlje me nešto u jesen najčešće izdaje.
Ne volim kad mi traži novac. Novac je precenjen. Ako ćemo iskreno, nama tako malo treba.
Problem je što smo navikli da živimo neskromno. Znači – problem je u nama samima.

Evo, ove godine smo supruga i ja išli na tri produžena vikenda. Ako ćemo pošteno, nismo morali ni avionom, ni u najskuplje hotele. Iako je ona nezaposlena, što znači da živimo od moje prosvetne plate, ipak je insistirala da nam deca idu u privatne škole. Sada smo starijem sinu uplatili školovanje u inostranstvu. Kaže žena – nek vidi malo sveta. Kako nek vidi, pitam se, kad svakog leta ide u letnje škole jezika, i to svake godine u drugu državu.

Sad, kad malo bolje razmislim, i sam sam kriv. Dok su me roditelji školovali, plaćali mi stan u drugom gradu, skupe udžbenike, mučili se, ja sam sve vreme sanjao o tome kako ću jednog dana biti prosvetni radnik, poštovan u društvu, kako ću svojoj deci moći da priuštim ono što moji roditelji meni nisu mogli. Treba čovek da pazi šta sanja, jer meni su se, evo, svi snovi ostvarili!

Kada sam pre neko veče slušao onog požrtvovanog mladog čoveka kako najavljuje smanjenje plata, laknulo mi je!  I dalje će mi ostati za školarinu deci, letovanja, odlaske u banju, ženinog frizera, kupovinu knjiga i kvalitetne hrane. Zbog najavljenog umanjenja jedino više žena neće moći da me maltretira nekoliko puta godišnje tim obilascima evropskih metropola. Ne mogu više. Umoran sam od toga, a nisam više ni tako mlad.

I moram vam reći da ne razumem neke kolege, naročito ove mlađe. Nije u redu da budu tako neskromni i nezajažljivi. Evo, u septembru su sve škole u Srbiji stale na dve nedelje zbog najavljenog smanjenja plata. Pa, čemu to, kolege? Bilo mi je baš teško što nisam radio. Sada čujem da će svi prosvetni radnici i svi roditelji složno izaći na ulice, i da će blokirati sve gradove! Aman, ljudi, pa ne možemo tek tako da parališemo život! I šta se uopšte ti roditelji petljaju? Zašto je njima stalo da učitelji njihove dece budu priznati u društvu? Ne treba nam njihova podrška. Uvek smo uspevali sami da se organizujemo.

Generalno, baš smo besni i obesni. Onoliko ljudi čeka na posao, a mi kukamo zbog malo para!

Izvinjavam se sada, ali moram da idem. Onaj dragi mladi čovek velikih podočnjaka opet nešto govori na televiziji. Kaže, samo malo da se strpimo i biće nam mnogo bolje. Već 2038. Pa, ljudi, strpite se malo. Stegnite kaiš. Ne mora novi auto na svake dve godine. Evo, već za koju godinu će nam biti bolje. Uključite televizor. 

Ja moram da isključim. Sad će vizita.
Danas me vode pred konzilijum.
Kako koji?