Znate onu priču kada je zatvorenik odležao podužu kaznu u zatvoru, i napokon pušten na slobodu? Izašao je iz zatvora u kome je imao dnevnu rutinu, stekao navike, razvio prijateljstva, postao deo zaokruženog malog sistema, u kome mu je sve bilo poznato. I svih tih godina je sanjao o slobodi, izlasku iz zatvora, započinjanju novog života. A onda se, napokon, i našao na slobodi. Nakon onoliko godina u zatvoru, sada nije znao šta bi sa tom slobodom radio. Molio je da ga vrate u zatvor.

Prosvetni radnici su već godinama taoci raznih sadista po školama, školskim upravama, zavodima, inspekcijskim službama, Ministarstvu. Ne može se to baš porediti sa zatvorom, ali sa snom o slobodi u smislu oslobađanja samo od besmislenog dela papirologije, može. Poslušni pred silnicima, a vrlo ratoborni i gunđavi pre i posle sednica, poseta eksternih evaluatora (kako ovo strašno zvuči!) ili nakon sastanaka timova, nastavnici već godinama gunđaju i opravdano se žale na besmislenost birokratije koja im je natovarena. Nekada gunđaju sebi u bradu, nekada pred nekoliko kolega, mada ima i malobrojnih koji o tome javno glasno govore u svim zvaničnim prilikama, pred direktorima, pedagozima, nadzornicima, inspektorima. Oni po difoltu budu označeni kao bundžije, svađalice, čudaci, isfrustrirane ličnosti, zavidnici (?!), i šta sve ne.

E, onda im Ministarstvo doskoči javnim pozivom da šalju svoje predloge o tome šta treba smanjiti, šta korigovati, šta ukinuti. Preskačem deo: pristigli pozivi, formiran tim, nastalo uputstvo, objavljeno uputstvo. Ko velim, to ste već negde čitali. Preskačem i deo: a što ja da im šaljem, a zar ne znaju sami kakve nam sve gluposti traže, a sad su setili, a što se ranije nisu setili, a zašto na ovaj a ne na onaj način. Sto ljudi, sto ćudi.

Meni je najzanimljivije vreme otkada je Uputstvo o izradi školske dokumentacije postavljeno na sajtu Ministarstva, s pečatom i potpisom ministra, što će reći – važi od odma’!

Čujem od kolega da su reakcije različite. U malobrojnim školama u kojima se i do sada radilo normalno (bilo zato što su direktori poznavali zakone i umeli da ih ispravno tumače, ili zato što su imali sreće da im nadzornici ne budu sadisti, ili zato što ništa od toga nije bilo slučaj već su sami nastavnici imali kičmu i petlju da kažu da im ne pada napamet da pišu sve što se nekome ćefne) reakcija je očekivana – šta će nam uopšte uputstvo, kad smo i do sada tako radili. Onde gde se tražilo tek ponešto od besmislenih tabela, izveštaja, analiza, opisivanja i raznih evidencija, reakcija je opet očekivana – u, jaka stvar, pa baš nešto i ne vidim da je smanjena papirologija.

Što se tiče onih najmnogobrojnijih škola, gde se nad nastavnicima treniralo orkestrirano iživljavanje, a orkestar su obično činile školske uprave, direktori i pedagozi, e tu sam zatečena reakcijom! Navešću vam samo reakcije koje sam lično čula, ili čula od kolega u koje zaista imam poverenja:

“Da, Uputstvo je objavljeno, ali pitanje je da li je to po zakonu.”
“Videćemo kasnije šta ćemo s Uputstvom, a sada ćemo sve da uradimo onako kako smo se dogovorili, ili kako nam je rečeno, u junu.”
“Pustite vi Uputstvo! Kad nam dođe eksterna ko zna kako će nas oceniti ako ih ne poslušamo.”
“Ne slušajte koleginicu koja po školi agituje da se ne pišu tabele. To nije po zakonu. Tabele se moraju pisati.”
“Kako to mislite da se ne pišu standardi? Pa rekli su nam u junu da ih moramo pisati!”
“Tamo piše da svaki nastavnik može sebi da smisli kako će nešto da uradi, ali mi ćemo ipak da se dogovorimo da svi radimo ovako.”
“Jao, mnogo mi se sviđa što ne moram da pišem ishode i ciljeve, ali ipak ću ih pisati. Šta ako me direktor izgrdi kad vidi da ih nemam?”
“Nek piše u Uputstvu šta hoće! Ja vidim da nijednu reč u zakonu nisu promenili!” (Ovo je već glupost  par excellence!)

E, moja prosveto!
Razumem apatiju, razumem strah od gubljenja radnog mesta kada ste već osetili samovolju direktora. Razumem i da se stepen lične hrabrosti razlikuje od čoveka do čoveka. Ali ne razumem, nikako ne razumem zašto, kad nam se već dalo crno na belo objašnjenje da nas je neko godinama zlostavljao svojim hirovima, koje više ne moramo da trpimo, zašto sami sebi ne date da dišete. U pravu su oni koji kažu “ma, sutra se promeni ministar, dođe neki drugi, i izmisli drugačije tumačenje”. To je tačno. Ali sada imamo mogućnost da se bar malo uspravimo, da se složno uspravimo, pa kad taj novi dođe da ne može tek tako da nas opet presamiti.

Autoriteti se poštuju, ako zasluže. Strahopoštovanje je već osobina nedostojna odraslog čoveka, a nedopustiva kod odraslog čoveka koji vaspitava decu, i to tuđu.

P.S. Tužite za mobing svakoga ko vam bude tražio reč preko propisanog. Valjda znate da su zlostavljači bilo kog tipa najveće kukavice. Oni traže plodno tlo za iživljavanje. Ne budite plodno tlo za njih 😉