Da preskočim onaj deo frke kad mi se dete rodilo – šta ću, kako ću, hoću li umeti  (kuku!) da od ova 4,5 kila mesa čoveka  napravim.

A kako nisam psiholog, ne ide ni da vam pričam o modelima vaspitanja i filozofiram o tipovima ličnosti roditelja. Umesto toga, navešću vam nekoliko momenata iz njenog, još malo pa osamnaestogodišnjeg života, kojih se živo sećam, i za koje mislim da su bili važni. Baš važni. Dovoljno je velika da ako ovo i pročita, sada je kasno 😉 Mislim, sada sme da sazna.
Jes’ mi malo glupo da se hvalim rođenim detetom, pa ću preko pola razloga za moj roditeljski ponos da izostavim, ali ću vam reći da mi je dete vrlo duhovito, čovečno, nepovodljivo, kritično i samostalno. Te su mi osobine važnije od njenih petica.

Kako smo do toga stigle, ne znam baš ni sama. Ima genetike (dobro, de – s obe strane), ima vaspitanja, ima njene autonomne ličnosti, učiteljice, nastavnika, profesora, drugarica, drugova, knjiga, filmova, muzike… Ima svega.

S moje strane, između ostalog, bilo je i ovoga:

• Najranije detinjstvo nam je prolazilo normalno – ništa nismo sterilisali, smeli smo da pokupimo grisine i kad nam ispadnu u parku, izbegavali smo skupe igračke, zamajavali smo se satima običnom kutijom od kreme (otvori – zatvori aktivnost), dobijene barbike smo prosleđivali drugim devojčicama, čije su mame to volele, a mi smo imali razne kockice, plasteline, bojice…

• Kada je sa 3,5 godine krenula u vrtić, postigle smo dogovor: ne sme da tuče devojčice, i dečake sitnije od sebe; ostale sme, ako oni prvi udare, ili da bi odbranila nekog slabijeg. Molim lepo!

• Nedelju dana posle 4. rođendana, otišla je na prvo zimovanje sa vrtićem (posle je išla redovno i na zimovanja i na letovanja, bez roditelja). Ne vezujte decu sebi za suknju! Osamostaljujte ih. Sebični ste ako ih ne pustite samo zato što će vam nedostajati 😉  Ali, ne terajte ih da idu ako deca nisu spremna. Ovo moje je bilo spremno.

• Negde u tom periodu sam na internetu naišla na studiju neke engleske naučnice (naravno da se ne sećam imena), koja je sasvim naučno objašnjavala da sviranje klavira u uzrastu od 4 do 6 godina direktno utiče na inteligenciju deteta. Baš klavir, i baš tada. Tvrdila je da se jedino tom aktivnošću postiže da neke moždane ćelije bacaju električne impulse do nekih drugih, sa kojima se inače ne bi nikada “srele” ako nema tog klavira do 6. godine. Ne sećam se kako, ali mene je ta naučnica ubedila. To je bio jedini moj roditeljski zahtev vezan za njene aktivnosti, ikada! Išla je na privatne časove i svirala klavir u tom uzrastu. Posle je nastavila još nekoliko godina, ali što se mene tiče mogla je i da izabere da neće više.

• U vrtiću se prijavljivala za sve i svašta, i za sve je imala podršku: škola plesa, škola karatea… i tako redom, do ‘školice za manekene’. Pošto je meni sasvim odvratno da devojčice od pet godina uče da se vrckaju i trepću, to nisam htela da dozvolim. Jedino to, ikada! Kako? Pa pitala sam je šta je u kojoj školici učila, ona je odgovarala, a za školicu za manekene nije baš znala čemu služi. Kad sam joj objasnila, samo je rekla: “Šta? Da učim da hodam?! E, svašta!” I sama je odlučila da neće 😉 Da, to je ta najveća roditeljska mudrost – pusti dete da odlučuje samo, ali se potrudi da odluči kako treba.

• Jedina situacija u kojoj sam tražila vezu za dete, bio je izbor učiteljice. I danas mislim da to ne treba prepuštati slučaju, ako je ikako moguće. Ja sam našu odabrala još dok sam bila trudna (onako, uz malo preračunavanja ko će da preuzme generaciju kad moje dete krene u školu). Odabrala sam učiteljicu za koju sam znala da je veoma zahtevna, da ima mnogo iskustva, i da vrlo kritički bira šta od novotarija treba da usvoji, a šta ne. Na prvom roditeljskom je tražila naše odobrenje da tako radi, i dobila ga je. Iz te njene generacije većina učenika je i danas odlično. Eh, da ne zaboravim – podjednako mi je bilo važno što sam znala da se ta učiteljica stalno smeje 🙂 Ne dajte decu mrgudima! Sretaće ih dovoljno kad porastu 😉

• Negde u drugom razredu ukapiram ja da ona smatra da su joj samo petice suđene, da se ništa ispod toga ne sme dogoditi, a bogme, malo je počela i da se pravi važna po tom pitanju. E, nećeš, sinak! Odem do učiteljice i zamolim je da mom detetu da trojku. Žena me gleda razrogačeno i kaže da takav zahtev još nije dobila u radnom veku. Objasnim ja njoj potanko o čemu se radi, i ova joj sutra zvizne četiri minus (Klela se posle da trojku nikako nije mogla da joj da). Dete, ko popišano, da prostite. Ja hladna ko špricer. Kažem “Pa, šta? Je l’ to može da se popravi?” – popravimo, preživimo, shvatimo da je sve to za đaka, i da kraj sveta izgleda drugačije.

• Čini mi se da je bila peti razred, kad mi je kod kuće opisivala kako njena drugarica iz odeljenja ni danas nije umela da uradi zadatak, pa su joj se svi smejali, jer je ovakva i onakva. Opa! Tu se ja uozbiljim, na licu mesta sastavim scenario kako to dete verovatno svakog jutra plače, tužno i pretužno, ne mili mu se u školu da ide, gde se svi druže i raduju, a samo je ona tužna i njoj se smeju. Pa malo skrenem na “Je l’ ti misliš da si lično zaslužna što brzo kapiraš i lako učiš? E, pa nisi. Imala si sreće. A ona je imala manje sreće, i vi je maltretirate zbog toga. Pravi čovek bi joj ponudio da joj pomogne i objasni, umesto da joj se smeje.” I verglam tako, baš nadahnuto, dok mi se čedo nije rasplakalo, ne zbog grdnje, nego od tuge. Ukapirala je kako je lako povrediti nekoga. Na tu sam “lekciju” možda i najponosnija.

• Sama je birala drugi jezik koji će učiti u školi. Sama je birala kad će građansko, a kad veronauku. Sama je birala koji će smer upisati u gimnaziji. Sada sama odlučuje šta će da studira. Ima prava na to.
• Imala je 15 godina kada je na početku letnjeg raspusta izjavila da ne zna šta će od dosade ako ne bude imala čime da se bavi tokom leta. Sela sam za računar i ubila se tražeći neki volonterski program na koji primaju i maloletne. I nađem Nišvil! Bila je to ljubav na prvi pogled (ove godine opet volontira tamo). I tek tada shvatim šta sam, grdna, uradila – 10 dana, Niš, a njoj 15 leta. Kuku, šta ću sad? Ništa. Spremim se i ja, nađemo varijantu da boravimo u stanu divnih ljudi koji su tada bili na moru, i odemo zajedno. Naravno da se podrazumevalo da može da ide gde i ostali, ostaje dokle i oni, ali da ja budem u istom gradu, za ne daj Bože. To je bilo predivno iskustvo, i mnogo volim što je išla.

• Sa 16 godina je saopštila da hoće u Češku, na razmenu đaka. Troje najboljih iz Ar i Kg stiču pravo da idu na tri meseca, i ona je rešila da bude među to troje. A lepo je imala varijantu da ide i na 15 dana, kao sav normalan svet. Prvo sam ispala kreten, i rekla da ne dolazi u obzir, i ubila se tražeći jedan jedini razlog u koji ću da uprem prstom i kažem “E, zbog ovoga ne možeš!”. Nisam ga našla. Promenila sam mišljenje posle pet dana i pustila je. Istina, uticao je i njen preneražen pogled kada sam rekla da ne može, jer je zaista ogroman trud uložila da se sama izbori za to. Nema tu veza i vezica, bratac! Njen lični uspeh. Sada kada o tome razmišljam, presrećna sam što je išla. Ja u njenim godinama nisam imala takve mogućnosti. (Uzgred, za vreme boravka u Češkoj, dvaput je s drugaricom malo silazila do Beča, ‘nako, turistički. Njih dve, same!)

Mislim, nisam ja sada ovim tekstom izmislila neku toplu vodu, ali vas ništa nisam ni slagala. Ako možete nešto da zaključite iz mog iskustva, drago mi je da sam ga podelila sa vama. Grešimo, mučni, vaspitavajući ih, a sve vreme mislimo da radimo u njihovom najboljem interesu. Nigde, bre, nema škole za dobrog roditelja. Čitaš neke knjige, čitaš, pa ih baciš, jer ukapiraš da je najbolje da slediš svoj osećaj. A taj osećaj ipak nije uvek najbolji za dete. Nekad je samo za nas najbolji. Još sam ja imala tripove da će izrasti u nesigurnog mladog čoveka, jer ja umem da budem baš dominantna, da režem komentarima. Ali, ne. Otrglo se dete, sve u šesnaest. Već nekoliko godina sa njom razgovaram maltene na ravnoj nozi. Dobro, kad baš treba, smračim se, i tada zna da pregovora nema, ali su takve situacije baš, baš retke.

Teško je tu biti pametan.

I stvarno je zaguljeno danas biti majka!
Ali je, brate, mnogo lepo 😉