Đak u srpskoj školi je u takvoj poziciji, da čovek ne poželi da mu se nađe u koži.

Za razliku od vremena kada sam ja bila njihovih godina (“uči-sine-da-bi-sutra-bolje-živela” vreme), današnjem đaku je prilično teško da nađe motiv za učenje. Profesori stranih jezika i informatike se još nekako i provlače na foru da su to predmeti koji se ne uče za ocenu, već zato što znanje iz tih oblasti znači kapital, koji će možda biti odlučujući kad sutra učenici budu tražili posao.

A pri tom, znamo da ih lažemo, jer u ovom društvu i dalje o dobijanju posla odlučuju veze.

Kako nemaju zbog čega da zaključe da treba učiti zbog znanja, đaci biraju da uče za ocenu.

Zašto učenik u Srbiji ne uči zbog znanja?

Zato što ima televizor, na kome: 

• Kristijan Golubović promoviše svoju poeziju i svoje slikarstvo
• Marijana Mateus predstavlja svoju knjigu
• Dijana Janković ima čiku i lift u kući
• Marijan Rističević ima pravo da soli pamet pametnijima od sebe
• sluša o lažnim doktorima nauka
• sluša o diplomi predsednika
• vidi da rektor jednog univerziteta može da bude estradizovana intelektualna starleta (muškog pola)
• kapira da je za uspeh i popularnost dovoljno da budeš budala (određena rijaliti zvezda je u pitanju)
• vidi da Vera Matović živi u vili, okružena umetničkim slikama
• klasičnu muziku povezuju sa dubokom tugom, jer se emituje samo u vreme dana žalosti

Kako škola ubija glad za znanjem?

Da se razumemo – škola je slika i prilika društva u kome deluje. Neodvojivo.

Ima i svetlih primera, naravno, ali su toliko retki da iz ovog teksta mogu biti izostavljeni. Volela bih da moje kolege shvate da ovde i sebe kritikujem, i da su mi poznati uslovi u kojima radimo. Jedino što ne mislim da je to dovoljno da ne nazovem stvari pravim imenom. Na kraju, ovo su moja lična razmišljenja, sa kojima se niko ne mora složiti, mada se nadam da bar neko hoće 😉

Dakle, škola je uspela da nad đacima izvrši protivprirodni blud. Najprirodnija odlika dece na čitavoj planeti je radoznalost. Naša škola ne da ne podstiče radoznalost, već je sistematski guši, stavlja joj amove, i ograničava je na ishode i ciljeve propisane formalnim obrazovanjem. Nastavnik, ograničen napisanom pripremom i unapred određenom strukturom časa, nema vremena da se raspline i dozvoli dečjoj radoznalosti da usmeri bar deo časa, i povede ga putevima koji decu zanimaju.

Pri tom često koristi nerazumljive udžbenike koje su za decu od 13 godina pisali doktori nauka, i zna da će dete kada ode kući morati da uči iz tog i takvog udžbenika.

Nema prilike da o ekosistemu, na primer, decu nauči tako što će ih odvesti do parka, pokazati im travu, nisko rastinje, šiblje, nisko drvo, najviše drvo u parku, pčelu, bubu, pticu, vevericu, pitati decu da razmisle kako je sve to povezano, a da pri tom ima vremena i da se sa njima vrati u učionicu, i dok je sve sveže sistematizuje ono što su videli i zaključili, nešto zapiše na tabli, i zada neku malu aktivnost kojom bi se to znanje zacementiralo (neka mi biologičari ne zamere ako sam nešto lupila; davno je taj ekosistem bio u mom školovanju 😉 ).

Zašto nema prilike? Zato što čas traje 45 minuta, a raspored časova i školski kalendar su napravljeni od armiranog betona.

Profesor stranog jezika je presrećan ako ima CD plejer, da može da pusti deci da čuju kako Englez stvarno govori. To što je to kućni CD plejer sa ugrađenim zvučnicima, i što se već u trećem redu ne čuje razgovetno, kao da nikoga nije briga.

Moguće je da su učitelji u malo boljoj poziciji, jer sa svojim odeljenjem provode nekoliko sati dnevno (za razliku od nastavnika, i dva puta po 45 minuta nedeljno), pa mogu sa više autonomije da organizuju to vreme.

Nastava se u srpskoj školi i dalje organizuje prema potrebama prosečnog đaka.  

U razredu sa preko 30 učenika, nastavnik ne može da individualizuje nastavu, i da se za tih 45 minuta, sa krajnje ograničenim nastavnim sredstvima i učilima (kreda, tabla, knjiga, sveska, 21. vek) posveti bar trima osnovnima grupama: slabijim, prosečnim i naprednim učenicima – podjednako. Ako i zna kako to treba da uradi, potreban mu je različit nastavni materijal za različite grupe učenika. Jedan je u udžbeniku (da pretpostavimo) a dva treba sam da pripremi. Sve i da hoće, nema gde da ga odštampa, jer se u većini škola retko kad u istom trenutku stekne ‘sveto trojstvo’ – papir, toner, aparat koji nije u kvaru. Onda on to radi kod kuće o svom trošku. Jednom, dvaput, pedeseti put, pa kod 67. pita sebe “Da l’ sam ja normalan da finansiram školu?”

 I nastavnike sa najviše entuzijazma taj elan vremenom prođe, jer društvo to ne ceni ni na koji način.

Opet, ruku na srce, ima i nastavnika koji se sećaju kako je to bilo pre 20 – 30 godina, znaju da je to tada funkcionisalo, i ne vide čemu služe novotarije u nastavi. Drže se onog najdosadnijeg načina: ove nedelje predajem, sledeće nedelje pitam. Kad predajem, deca ćute, a ja pričam i diktiram najbitnije. Kad pitam, ima da ispričaju sve što sam ja rekla. Kakva crna pitanja, projekti, case-studies, korelacije i ostali bakrači!

30 pari nezainteresovanih očiju

I šta onda đaku preostaje?

Gradivo mu je dosadno, udžbenik suvoparan, zna da je vidljiv samo kad je prozvan.

Zna da se trudio mnogo više od onog pored sebe, ali je ovaj dao više tačnih odgovora, a to se jedino računa. Trud se ne vidi. Nema mehanizama da se izmeri.

S druge strane, roditelji očekuju dobar uspeh, pa je svaka ocena stres.

I tako stižemo do toga da naš đak uči samo i isključivo za ocenu, jer mu čitav sistem poručuje da je znanje manje bitno.

Da li je ocena precizno merilo znanja? Naravno da nije. Nije moguće 33 đaka razvrstati pravedno u 5 brojčanih ocena. Ma kakve evidencije i tabele o praćenju napredovanja učenika da osmislimo (svake godine nešto menjam u toj tabeli!), i mi znamo da ocene nisu uvek objektivno merilo napredovanja učenika. Preobimno gradivo, premalo časova, previše ograničenja – i svi krenemo linijom manjeg otpora.

A đak kapira. Pametan je on. Kapira kod koga treba reprodukovati od reči do reči, ko ceni često dizanje ruku, gleda ko stalno nešto zapisuje, a nikada ne proziva.

Ukapira đak kod koga se kako koja ocena zarađuje, i pruži nastavniku očekivani odgovor.

A znanje?

Pa, ionako će raditi u butiku ili kafiću kad završi srednju stručnu školu, na primer. A to kako se tamo radi, na brzinu će mu pokazati gazda. Ako i ima nekih caka, pokupiće ih usput.

More, svi smo krivi, sram da nas bude! Zgrešili smo i činjenjem i nečinjenjem.