Videla sam spisak đaka kojima ću od septembra biti razredna. Upoznaćemo se 29., na prijemu prvaka. Čini mi se da ih bar polovina nije iz našeg grada, već iz okolnih i manje okolnih sela, a ima ih i iz drugih mesta. Sa 14-15 godina odvojiće se od kuće i doći u potpuno novu sredinu, puni nade, očekivanja, straha. Verujem da će neki od njih iznajmiti stan ili sobu. Bože, kako će biti usamljeni, bar na početku. Oni će mi u septembru biti najvažniji zadatak.

Ja sam se odvojila od kuće kada sam otišla na studije. Delovala sam prilično samouvereno, a osećala sam se kao prestravljeni miš. Bila sam četiri godine starija od ovih mladih ljudi koji mi stižu za neki dan. Ne znam šta mi je, ne mogu da prestanem da razmišljam o njima.


I nešto mislim, da li će biti ovako:

Kako su vam divno raširene oči! Dala bih kraljevstvo da mogu tim očima da pogledam svet, bar na jedan dan! Tesna je ova učionica za sav prtljag koji ste danas uneli. 

Vidim, vas dve već nešto šapućete. Znate se iz osnovne? Blago vama. Znate i ove ispred vas, nešto im dobacujete. Lepo je to.

Devojčica iza vas ćuti. Razgleda učionicu, brine je što je škola velika, nije zapamtila gde je kabinet za informatiku, nikoga ne poznaje. Roditelji je čekaju u kolima, ispred ulaza. Znam da joj je majka spakovala najbolju posteljinu i peškire, i činijice sa zamrznutim ručkom za narednu nedelju. I neki skroman poklon za “gazdaricu”. I znam da im je knedla u grlu. Poželim da namignem toj devojčici i kažem “Hej! Biće sve u redu, videćeš. Samo prvih nekoliko dana da pregrmiš.”, a ne mogu jer upravo pričam nešto o nabavci udžbenika i nazivima predmeta.

Oooo, imamo i mangupa! Dežurni zabavljač se već predstavlja odeljenju i izvodi neke kerefeke. Problematični učenik u najavi? Ma, kakvi. To se on bori sa svojim strahovima, ali to znamo samo on i ja. Za svaki slučaj podignem upitno obrve, i kao strogo pitam “Nešto nije u redu? Imaš neki problem?”, a dođe mi da mu kažem “U redu je, sinak, i meni je frka”. Pratim kako odeljenje reaguje na njegove ‘fore’. Ne poznaju ga. Ipak, neke devojčice se smejulje, dok druge kolutaju očima. Ostali dečaci su rezervisani. I tako ozbiljni! Pa, da. Oni su sada veliki 🙂

Ispod klupa se odvija proba folklora. Preko polovine đaka nekontrolisano lupka nogama. Nervozni su, pilići mali. Uh, kako bih im pustila neku muziku ili ispričala vic! Ili ih povela u park, da prošetamo i da se smejemo. More, možda i hoću! Da posedamo ispred Otvorene scene i da se zacenimo od smeha!

Nego, moram malo o rasporedu časova i pravilima ponašanja u školi. Glumim babarogu, nabrajam šta sve neću tolerisati, a tako bih ih rado pitala kakvu muziku slušaju, da li vole da čitaju, da li imaju braću i sestre, šta rade kad su tužni, čemu se najradije smeju… Dok profesionalno obavljam svoju dužnost, čovek u meni vrišti “Aman! Dosadna si! Ispričaj im taj vic već jednom! Batali onaj seminar na kome te neka Hladnjača učila da problemima dece treba prilaziti krajnje profesionalno, a ne emotivno! Hej! Naredne četiri godine ćeš prolaziti sa njima kroz sreće i tuge, uspehe i lične tragedije (daleko bilo, ali i to biva, nažalost), treniraćeš autoritet jer ne sme da ga ne bude, a opet moraće da ti veruju kao prijatelju. Vic! Vic! Vic!”. Mahnem glavom, kao da teram mušicu, dok ovaj “prijatelj” u mojoj glavi nije počeo da pali navijačke baklje, i odlučim da se manem ćorava posla, i uskladim se sama sa sobom, jer decu ne možeš lagati, pa kažem:

“Deco moja, moji sokolovi (interna fora između mene i mojih dosadašnjih đaka)!

Pazi ‘vamo! U sredu imamo ČOS, pa ćemo tada o pravilima, a sada hoću nešto drugo da vam kažem.
Mi smo od danas, pa naredne četiri godine, jedni drugima suđeni – i vi meni, i ja vama, ali pre svega vi, jedni drugima. Potpuno je nebitno da li se već poznajete ili ne. Upoznaćete se. Od vas imam samo jedno očekivanje – budite ljudi! Za ostalo ćemo lako, svi zajedno. Nemoj da vidim da neko na odmoru ispred škole stoji sam! Nemoj da vidim da je neko na odmoru ostao sam u učionici, jer nema s kim da izađe napolje! Čujem li da ste cinkarili druga, zlo i naopako! Budete li se podsmevali nečijim kineskim patikama, sa mnom ćete imati posla.

Pre nego što se bilo šta drugo dogovorimo, hajde da se dogovorimo da u utorak posle škole idemo zajedno u park. I planirajte da 5. idemo zajedno na Festival knjige, ovde u gradu. I pogledajte da li se daje nešto dobro u bioskopu, da idemo svi zajedno, a ja mogu da sedim u nekom drugom redu, ako vam je tako lakše 😉 Ima putnika, koji ne mogu uveče da ostanu? Nikakav problem. Vi što ste iz grada pitajte roditelje da li može drug/drugarica da prespava kod vas jednu noć, a vama koji niste odavde zvaću roditelje da ih pitam da li možete da ostanete.

Ako iskrsne neki problem, hoću da saznam prva. Ne da bih grdila, nego da vam pomognem. Možda i grdim, ali posle, kad rešimo problem. A možda ne grdim, ako vidim da vam je krivo. Ne svađajte se s nastavnicima, nego meni kažite ako nešto škripi, pa ću ja da uskočim.

Ima da se slažete, volite i pazite, inače neće da valja. Da vam na pamet nije palo da pravite neke klanove, jer ću lično da ih razbucam. Kad malo odmakne nastava, dogovorićemo se ko će kome u čemu da pomaže. Je l’ to jasno? Ne čujem! Aaaa, znači jasno je 🙂

E, a sad ću vam ispričam nekoliko mojih vrhunskih blamova…”

Sve mi se čini da će biti ovako, jer drugačije biti ne može 🙂
Možda im i priznam da mi je frka, pa da im bude lakše.
A možda i prećutim, da se ne ofiram toliko na samom startu.

Opasna je stvar to starešinstvo 🙂 Zato se iskreno nadam da će se neko setiti da su bioskop, izlet, park, Festival knjige i sl. važniji od papirologije, i da će je stvarno malo smanjiti. Ako je ne smanje, radije ću tu da zabušavam, i da se družim s decom 😉 Ali, to ne bih baš smela javno da kažem.

Znači, deco moja, moji sokolovi, drš’te se dobro! Za sve su vas spremali, al’ za mene nisu :)))