RAZREDNI STAREŠINA – MAJKA ILI MAĆEHA?
Otkud majka i maćeha u naslovu teksta o razrednom starešinstvu? Otud što je, u nizu drugih prosvetnih poslova, i ovaj prepušten ličnom senzibilitetu i percepciji uloge razrednog starešine. Ako se izuzme birokratski deo posla, onaj suštinski se najčešće obavlja stilovima koje sam (slobodno) nazvala ‘majka’ i ‘maćeha’.
Ovaj razredni starešina se prema svom odeljenju ponaša kao najpopustljivija majka na svetu. Opravdava im izostanke zbog molećivog pogleda, moljaka kolege da im odlože pismeni zadatak, urgira da se popravi ocena (čuveno ‘zbog uspeha’), pokriva đačke brljotine, brani ih u svim mogućim i nemogućim situacijama, neretko im ide na rođendane – ukratko, ima preterano zaštitnički stav u svakom kontekstu.
Učenici obožavaju ovakve razredne starešine. Kažu da su lafovi, carevi, da su super i cool. Učenici kojima je zapao onaj drugi tip starešine, im silno zavide.
To je tip razrednog starešine koji je prema svom odeljenju neuporedivo stroži nego prema ostalim đacima. Taj ne opravdava izostanke ni uz lekarsko opravdanje, ako ga ne donese roditelj. Pre bi umr’o nego da pita kolege da poprave ocene. Ne dozvoljava nikakve izgovore za nerad i neodgovornost. Kod njega ono ‘mrzi me profesor’ ne prolazi. Ne da se slepo drži raznih pravilnika (o pravdanju izostanaka, odevanju u školi, kućnom redu i sl.), nego ga neprestano obogaćuje novim momentima.
Njega đaci ne zovu na rođendane. Ni sliku ne vole da mu vide! Plaše ga se više nego majke i oca. Stalno se pitaju šta su Bogu skrivili, da ih takav razredni snađe. Ne bih o tome kako ih nazivaju 😉
Kao i u roditeljstvu, i ovde je najbolje pronaći pravu meru. Međutim, u nedorečenom sistemu prepunom rupa, mnogo toga ‘može, a i ne mora’. I zaista se sve svodi na nekakv lični doživljaj obavljanja ove, i te kako odgovorne, funkcije.
Verujem da i jedni i drugi gube meru iz najboljih namera. ‘Majke’ su ubeđene da svojim učenicima na taj način pomažu da se lakše izbore s školskim problemima, i stalno imaju na umu da će dovoljno nepravde istrpeti kad odrastu, pa hajde da im makar sada pomognu. ‘Maćehe’ misle da je za decu bolje da se što pre naviknu na odgovorno izvršavanje obaveza, jer ih sutra poslodavci neće maziti, već će trpeti penale za kašnjenje na posao, loše obavljene radne zadatke, i tome slično.
Moje iskustvo govori da su odeljenja ‘majki’ uvek slabijeg uspeha, da su to odeljenja u kojima ostali nastavnici mnogo teže drže nastavu, pa čak i da u tim odeljenjima često vlada nejedinstvo. Da li to opravdava ‘maćeha stil’? Možda.
Mene od septembra, nakon višegodišnje pauze, ponovo čeka starešinstvo. Unapred me nervira silna dokumentacija koju ću morati da vodim, ali, Bože moj! Vodiću je baš kao i svaki put.
S druge strane, čeka me i bojazan da li ću od njih uspeti da stvorim kolektiv, pravi, u kome se ne cinkare drugovi, u kome je zajedništvo važnije od nekih malih ličnih ciljeva. Da li će i kod ove generacije upaliti moja rečenica “Mi ćemo vam biti profesori četiri godine, a vi imate priliku da jedni drugima budete prijatelji čitavog života.”? I ne, neću im tolerisati ‘uspavao sam se’, ‘zaboravio sam svesku’, ‘profesor me iznervirao pa sam tako odreagovao’. I na pitanje “Da li možete profesora matematike da pitate da mi zaključi četvorku?” odgovaraću sa “Zbog čega? Imaš zdravstvenih problema, porodičnih, ili si samo malo lenj i mrzi te da vežbaš?” I znam, pogledaće me kao Nemca, misliće da sam neviđeni baksuz, možda čak i da imam nešto protiv njega. Zavideće onom drugom odeljenju, sa ‘majkom’. I neće ukapirati da će njegova zaslužena trojka biti vrednija od nečije poklonjene petice. Zašto? Pa, zato što nema dovoljno godina da shvati da će ono što ne nauči u školi kad-tad morati da nauči, jer će ga neznanje sutra koštati posla.
A ja ću, kao i obično, kao i kad je moje dete u pitanju, ostati da razmišljam zbog čega spremam decu na pošten i odgovoran rad, bez hvatanja krivina, kada ZNAM u kakvom će društvu živeti.
Da.
Ja ću od septembra biti ‘maćeha’ jednom odeljenju, sve do pred sam kraj njihovog školovanja. Onda ću malo da smekšam, kao i svaki put, ali tek u tih poslednjih par meseci, a i to tek jedva primetno 😉
Profesorka, Vi ste onda bili maceha za pozeleti! 🙂
A, to se ne važi!
Tebi sam samo predavala.
Nisam ti bila razredna 😉
I baš si me obradovala komentarom 🙂
Pozdravi društvo!
Свака част, колегинице.
Прави сте „родитељски старешина”.
Поздрав од озлоглашеног очуха једног сјајног одељења 🙂
Nas 'ozloglašene' đaci vole kad odrastu 😉
Slazem se sa Sladjanom. Osetili smo mozda mali deo toga, al' nema veze, drz'te se Vi, svi sve shvate kad tad. 🙂
Klot – frket, klot – frket… i bude šal, džemper… šta god, tako i ti: majka – maćeha pa opet… i biće ljudi! Kad rade budeš majka, kad ne rade – maćeha… i tako će se, valjda, sve to lakše podneti… Valjda?
Vidi, vidi! Još jedan bivši đak 🙂
Ma, držim se ja, nego šta će deca?! 😉
Omere, to po sistemu 'život je nekome majka, nekome maćeha, a nekome brkata socijalna radnica'? 🙂
Šalu na stranu, mera je zakon, samo je nije uvek lako utrefiti.
Ona pametna se mozda i snadju, a ona druga, manje snalazljiva, paa tu su im mama i tata 😀
Profesorka, Vi ste najveca carica! 🙂
Ja najvise volim kad Vi pricate avanturisticke i smesne price koje su Vam se desavale u zivotu i kad ucimo neku lekciju, pa nam Vi pricate kakav je zivot u drugim zemljama, pa uporedjujemo nasu zemlju sa drugim zemljama…
Vi ste profesorka za primer. Imate najbolji smisao za humor!
Najbolji ste! 🙂
Za buduce ucenike:
Ako budete prvi put sreli profesorku Bobu u hodniku, nemojte steci utisak da je ona ovakva i onakva. Kada vam bude predavala, videcete sta je pravi profesor! 🙂
Pozdrav!
Sinak, ne ofiraj me!
Kad me vide, treba da se prepadnu! Smesta!
Posle će im sve doći ko praznik 😉
P.S. I veoma cenim to što se nisi potpisao/la imenom i prezimenom, ako ti još uvek predajem.
Znaš da sam sa šlihtarama na "miči mi se s očiju!" 🙂
Iz Vasih tekstova, koje uredno citam, ukapirala sam da ste carica, ali posle ovakvih komentara ucenika shvatila sam da ste uz to genijalna carica! Svaka cast! U dve skole radim i ni u jednom kolektivu ne bih mogla naci kolegu/inicu sa toliko duha i duse! Volela bih da se sretnemo negde van virtuelnog sveta i popijemo kafu.
Dušice, nek nam se ukrste putevi, pa da padne ta kafa 😉
Radujem se unapred! Da se prijavimo na neki seminar, pa da spojimo lepo i korisno – pijemo kaficu i dobijemo bodiće? Da ima neke konkretne koristi od seminara!
Tekst o ekskurzijama je taman kako treba! Ja pred takvu avanturu tražim dozvolu od roditelja fotografisem i snimam njihovu decu i da to pustim na roditeljskom sastanku. Takodje tražim dozvolu da nepristojno odevene, da ne kazem gole, devojčice pošaljem na presvlačenje. Celu ekskurziju imaju redarstva u autobusu i u diskoteci. U diskoteci mogu do kada hoće uz pravilo "svi ili niko".Kolegama sam primer kojim prete svojim djacima da će i oni tako da terorišu kao ja!?! A ja nikada nisam imala nikakav problem, za sada, ni sa učenicima ni sa roditeljima. Za sada, … kuc, kuc, … da ne čuje zlo!
Draga moja, prosto se naježih. Zar je moguće? I ja ih dobih sada nakon kratkog odmora od starešinstva i potpuno ste opisali moj odnos i stavove, postupke i metode kojima se služim radeći taj posao… I zato, žive bile nas dve "maćehe", na istom smo putu…
A ja pomalo narastoh u svojim očima pošto ste mi dali potvrdu mog rada ovim tekstom, a ja Vaš rad (ovaj virtuelni) prilično obožavam, pa nije mala stvar kad ta potvrda stigne od (meni) tako cenjene osobe.
Pozdrav, al stvarno VEEEEELIKI!
Otpozdravljam iz sve snage! 😉
Pozdrav od još jedne maćehe 🙂
Pročitala sam Vaš divan tekst,ali moram da kažem da se jako loše osećam kao majka razredni starešina u današnje vreme. Mnogi ne cene,ni deca ni rositelji.
Можда зато што деца већ имају мајке? 🙂