Izgleda da je ovo društvo, osiromašeno i materijalno i duhovno, u tranziciji koja se otegla kao gladna godina, odabralo prosvetu da bude amortizer  svih pratećih pojava, od kojih nijedna nije dobra. Đaci ne smeju da budu isključeni iz škole, jer će biti prepušteni ulici. Moramo imati razumevanje za nasilničko ponašanje, jer nasilje je svuda oko njih.  Moramo shvatiti njihovu dekoncentrisanost i letargiju, jer žive u disfunkcionalnim porodicama, gde su svađe svakodnevne (siromaštvo na vrata, ljubav kroz prozor). Moramo ih vaspitavati više nego ranije, jer roditelji rade duže nego ranije – pola na belo, pola na crno. Moramo ih ubediti da je važnije znanje od Cecine nanogvice.

Negde, tokom tog procesa, od običnog amortizera, postali smo džak za boksovanje. Svi pljuju po nama, jer su svi išli u školu, pa se, logično, razumeju u obrazovanje.
A mi, otupeli, uplašeni najavljenom racionalizacijom, nepripremljeni na napade, jer smo se spremali za podučavanje, a bogme ponekad i baš beskičmeni (da prostite!) –  ćutimo i trpimo.

Nisam sigurna kada se to dogodilo, a nije bilo tako davno.
Roditelji i nastavnici su se našli na suprotnim stranama, tačnije – suprotstavljenim.

Pomislio bi čovek da je to zbog omalovažavanja vrednosti znanja, popularizacije estradnih polu-kriminalaca, Kursadžija i sličnih anomalija i pošasti, ali nije!
Da su odjednom postali nepopularni obrazovani ljudi i javni sektor, krenula bi hajka i na lekare, ekonomiste, inženjere u javnim preduzećima, i sl. A nije! Mislim, zdravstvo nikad gore, više ti se isplati da umreš, nego da se lečiš, po bolnicama Sodoma i Gomora, a ne reaguje niko! (Mislim na najširu javnost i stručnjake opšte prakse).

Svi samo prosvetne radnike komentarišu. Komentari se najčešće odnose na nesrazmerno velike plate naspram obima posla. Znate ono ‘dva i po meseca raspusta’, ‘tri sata rada dnevno’ i slično. Takvi ne zaslužuju da se njima ozbiljnije bavim, jer govore o nečemu u šta se nimalo ne razumeju. To su ti eksperti opšte prakse. Ali, i dalje ostaje pitanje zašto ne komentarišu višečasovno ispijanje kafe po bolnicama i domovima zdravlja.

***

Čija je odgovornost za takvo stanje u javnosti? Nas, prosvetnih radnika? Roditelja? Medija? Sistema? (Tog “Sistema” pod hitno treba privesti u prvu stanicu milicije! Mnogo je, brate, kriv!)

Red nalaže da se greške i odgovornost potraže prvo u svom dvorištu – znači, da krenemo od prosvetnih radnika. Čime smo doprineli da se javnost okrene protiv nas? Prvo, pristajemo na sve! Ne računam sporadična gunđanja po zbornicama, jer su uvek u odsustvu direktora, predstavnika školske uprave, i nekako služe samo nama samima. Organizovan protest protiv mnoštva stvari koje prepoznajemo kao pogubne po prosvetu je izostao. Stiče se utisak da se oglašavamo samo po pitanju plate, mada se, iskreno, ne sećam ni kada smo i to poslednji put uradili. Na šta pristajemo?

• Na pritiske da se lepe ocene dele i kapom i šakom (javnost posle komentariše da ne zaključujemo nedovoljne ocene, da ne bismo držali popravne ispite i pripremnu nastavu, tj. ‘da ništa ne bismo radili u avgustu’). 
• Kada isključimo učenika koji je to debelo zaslužio, a ŠU (školska uprava) ga vrati, da li je ikada NV (nastavničko veće) jedinstveno ustalo protiv toga i pobunilo se? Naravno da ne. Kamiondžije u Francuskoj bolje štite integritet svoje profesije od nas. 
• Kad su krenuli oni besmisleni zahtevi koji su papirologiju višestruko povećali, da li smo zvanično pitali – čemu ovo? Naravno da ne. 
• Kada su nam dali slobodu da o po nečemu i sami odlučujemo, šta smo uradili? Zloupotrebili je. Ima nastavnika koji udžbenike ne biraju po kvalitetu, već po ispomoći koju dobijaju od izdavača (planovi, pripreme). 
• Kada su nam uveli obavezno eksterno usavršavanje, za koje opština nema para, pa treba sami da ga finansiramo, da li smo se organizovano pobunili? Naravno da ne. Idemo na seminare koje nam škola ‘dovede’, znamo da ne služe ničemu, ali ćutimo, trpimo i sakupljamo bodove.
• Kada predajemo po udžbenicima koji su i nama teško razumljivi, ko se buni? Niko. Onda krenemo da diktiramo razumljivu verziju. Diktiranje u XXI veku? Pa, baš super!
• U koliko škola se ispostavilo da bar unutar jednog stručnog veća kolege mogu da usaglase kriterijume ocenjivanja? Iskreno, ne baš često.
• Kako se ponašamo kada se na kraju školske godine podižu ruke da bi se popravljale ocene za odličan uspeh ili sve petice? Oprostite kolege, ali “ćutimo i smrdimo”. Kao ovčice dižemo ruke. Ne zameramo se. 
• Kada su uveli modu da se roditelji izjašnjavaju o tome da li misle da ulaz u školu dovoljno pokazuje dobrodošlicu (!), šta smo uradili? Pa, sastavili anketu i sproveli je.
• Kad vam u (srednju) školu uđe učenica obučena kao za plažu, šta radite? U mojoj školi ništa. Naravno da imamo pravilnik po tom pitanju, ali ko će još i da ga primenjuje. Moramo biti popularna i poželjna škola. Božemeprosti, k’o da smo starlete, ili bar udavača!
• Kad roditelj ne odgovara na naše pozive (telefonske, pisane…), šta radimo? Prijavimo Centru za socijalni rad. I šta onda? Pa, ništa. Dete i dalje normalno (ne)dolazi u školu, pravi razne gluposti, ređa loše ocene, a mi čekamo dok teče ‘procedura’. I na kraju, da li se utvrđuje nečija odgovornost. Ha-ha! Ha!
• Kad nas je cela javnost oplela  na temu da zarađujemo i do milion dinara po ekskurziji, od dnevnica, jesmo li obustavili nastavu i tražili da nas Ministarstvo uzme u zaštitu i izađe sa zvaničnim podacima? Naravno da ne. Pravdali smo se skrušeno po svadbama i sahranama, objašnjavajući da uopšte nije tako.
• Zašto smo pristali da se pravdamo svuda i svakome? E, to je zasebno pitanje.
• Kada su nam uveli inkluziju da li smo zavapili “Aman, ljudi, nismo za to stručni!” ? Naravno da nismo. Em radimo nedovoljno stručno s tom decom, em druga deca dobijaju manje pažnje. Ne kažem da decu slabijih sposobnosti, ili otežanog psiho-fizičkog razvoja, treba izolovati, nego tvrdim da ja ne mogu na nekom seminarčiću naučiti ono što su defektolozi, specijalni pedagozi, psiholozi učili po 4 godine! To nije projekat za siromašnu državu, koja nema para za dodatne kadrove, lične asistente takvim đacima, i sl. Igra se sa nama ko kako hoće! A bogme, i s decom!
• Da li nam je malo dozlogrdilo da dajemo maksimum? Bogme, jeste, i još nas samo ljubav prema pozivu i lična savest održavaju na ispravnom kursu. Sistem ne prepoznaje trud onih koji se zaista trude da pošteno zarade svoju platu. Neradnici (a ima ih taman koliko i u ostalim branšama!) prolaze nekažnjeno, a najbolji radnici nenagrađeno.

***

Gde je krivica u ponašanju roditelja?

Ima je, i te kako. Ne možemo samo mi biti odgovorni za neuspeh i neznanje njihove dece. Nabrojaću neke od grešaka, a nadam se da će svima biti jasno da ne mislim da su svi roditelji takvi, niti da ima roditelja koji prave sve od navedenih grešaka.

•  Od nas s punim pravom očekuju da njihovu decu naučimo gradivu. S druge strane, ne vole da čuju da mi od njih očekujemo da svoju decu nauče lepom ponašanju i radnim navikama, a to je u njihovom domenu.
• Ne uče ih samostalnosti. Nude im privatne časove i kad treba i kad ne treba (ovo dokumentujem situacijom iz učionice – “Zašto ne slušaš o čemu govorimo na času, nego gledaš kroz prozor?” – “Meni će to privatni profesor da objasni.”).
• Izgubili su korak s vremenom – ni ne znaju šta njihova deca sve rade na internetu.
• Ne postavljaju ograničenja i pravila u korišćenju slobodnog vremena – deca često imaju televizore u svojim sobama, koji ih vaspitavaju, a da roditelji pojma nemaju šta deca gledaju satima. Mislim, OK je da imaju TV, ali nije OK da gledaju stihijski, da roditelji to nimalo ne prate, i ne komentarišu makar te sestre Kardašijan.
• Preopterećuju ih nekim aktivnostima, koje spadaju u roditeljske ambicije, tako da su deca nekada bukvalno premorena dok su na nastavi (primer: treninzi koji počinju uveče u 21 sat, a dete ide u prepodnevnu smenu).
• Nemaju vremena (a neki ni naviku) da proveravaju da li je dete učilo dovoljno za sutrašnji dan, da li ima test, pismeni zadatak, da li usmeno odgovara sutra.
• U školu dolaze kad mnogo moraju, a nekada ni tada.
• Ako njihovo dete razbije prozor, plate, a dete prođe nekažnjeno.
• Nemaju dovoljno kontrole nad večernjim izlascima kada je sutra radni dan. Ne brinu o tome što će dete koje noćas do 2 gleda TV, sutra do 12 biti pospano. Propadoše prva 4 časa!
• Ne razgovaraju dovoljno sa svojom decom o lošim pojavama u društvu, lošim modelima u okruženju.
• Pred decom govore s omalovažavanjem o diplomi, znanju, pa  i prosvetnim radnicima. Slažem se da imaju pravo na takvo mišljenje, ali nemaju svest o tome da na taj način oblikuju decu u nepoželjnom smeru.
• Često se hvale da su najbolji drugovi / drugarice svojoj deci, što je glupost prve vrste – deca u tim godinama vape za autoritetom, kao stabilnim osloncem u životu.
• Postavljaju nerealne zahteve – zahtevaju najviše ocene, uspehe na takmičenjima, čak i kada deca ne mogu odgovoriti takvim zahtevima. Strogost te vrste često vodi u otpor prema školi, ili besomučno bubanje i izolovanost od sveta.
• Hoćete da vam deca budu bezbedna, a nećete da izglasate plaćanje obezbeđenja. Izvinite, ja ne znam borilačke veštine, i ne mislim da je moj posao da zaustavljam na vratima pijane i drogirane. Imam i ja porodicu, kojoj ne bi odgovaralo da dobijem pesnicu u glavu ili nož u stomak. A nismo mi krivi što je društvo postalo generalno manje bezbedno nego što je nekada bilo. Zakon nam ne dozvoljava da zaključavamo školu, a škola nema para da plaća obezbeđenje.
• Imate ogromna očekivanja od nas, a ne shvatate da mi provodimo samo četvrtinu dana  sa vašom decom. Preostalih 18 sati, ona su vaša i samo vaša odgovornost. Ono što se tu pokvari, mi ne stižemo da popravimo, i to nemojte od nas očekivati.
• Želite da vašoj deci pružimo obrazovanje za XXI vek, sa kojim će se sutra lako i dobro zaposliti. Napravite takvu atmosferu da na sledećim izborima glavna tema predizborne kampanje bude obrazovanje, saradnja sa tržištem rada, i opremljenost škola.
• Roditelji često idealizuju svoje dete. Ne znaju da se opija skoro svakog dana, da je seksualno aktivno od 14. godine, da ujutru krene u školu, popodne se vrati kući, a da pored škole nije ni prošlo. Nama donese neko lekarsko opravdanje, i tu se priča završava. Idealizuje i njegove sposobnosti, i ne može se pomiriti s trojkama. Ocene su onda naša greška – do nas je, a ne do nerealnih roditeljskih očekivanja, ili slabijih sposobnosti deteta.
• Ako dete iz škole dođe nezadovoljno, jer mu je bilo dosadno, roditelj ga ne pita “Izvini, a šta tebi nije dosadno?”, već automatski grešku pripisuje nastavnicima.
• Ne brinu o tome ko su heroji njihovoj deci, ko su im uzori.
• Ne bave se dovoljno svojom decom, bilo iz nedostatka vremena, interesovanja ili umeća. (Odgovor tipa ‘ni moja majka se nije bavila mnome, ili baba mojom majkom’ može da stoji jedino ako je u životu vašeg deteta sve isto kao u vašem, ili babinom, u tim godinama).

Krivi su i mediji, nego šta nego da su krivi! Ali, ne zato što pišu o lošim primerima iz prosvete, već zato što ih dobri primeri nimalo ne interesuju. Ne pamtim da sam pročitala reportažu napravljenu sa omiljenim učiteljem, nastavnikom, profesorom u školi. Ne pamtim da su došli na jedan čas da vide kako to danas izgleda, pa o tome pišu.
Pa, naravno da nisu! To ne prodaje novine. Novine prodaju starlete, Ceca Nacionale i ljubavni život njene dece.

O sistemu ne bih. Nismo u ljubavi.

 ***

 Koliko sam odmakla nakon ovoliko pisanja?
Hm… Pa baš i ne mnogo. Izlistala sam neke probleme, i ustanovila da i prosvetni radnici, i roditelji, od ovih drugih imaju neispunjena očekivanja.

Đaci se tu slabo pitaju. Oni se bave Stanijom, Sorajom, Kristijanom, Cecom i bicepsima Seke Aleksić. Škola im je dosadna, jer im niko nije objasnio da prioritet škole nije da bude zabavna, već da pruži znanje. Demotivisani su, jer im je jasno da se zaposliti neće, ako nemaju vezu. Ako je imaju, nebitno je kakve će im ocene biti.  U društvu u kome se diploma ne ceni, nije ni fer da od dece očekujemo da cene obrazovanje.

Ali, kada već tako stoje stvari, možda bismo makar mogli da ukapiramo da su nastavnik i roditelj na istoj strani – na strani deteta. To se u većini zemalja podrazumeva, što znači da nije nemoguće.

P.S. Ja sam i roditelj i nastavnik, a ovde govorim samo u svoje ime. Jesam odgovorna za napisanu reč, ali zadržavam pravo da imam svoje mišljenje. To mi nemojte osporavati, ukoliko se ne slažete s mojim mišljenjem. Ponavljam, ne mislim da su svi nastavnici, ili svi roditelji isti. Ima ih sjajnih na obe strane. I tu je deci najbolje.
Ali, ima i onih drugih, i u sve su većoj većini (nije pleonazam – ima razlike između većine od 51 i one od 98% 😉 )