Dnevnik prosvetnog radnika, oktobar 2023.
Sutra punim 67 godina. Bole me kosti, imao sam dva infarkta, imam tri stenta.
Danas sam održao redovnih 17 časova. Morao sam u 61. da upišem još jedan fakultet, pa sada predajem 6 predmeta. U školi od 836 đaka, radi nas dvanaestoro.
Žena me je napustila pre četiri godine. Kaže – niti me viđa, niti donosim pare u kuću. I jeste tako. Sve što zaradim dajem na stručno usavršavanje, na koje idem tri vikenda mesečno. Ako i pretekne nešto para, to dajem na papir, toner, popravku računara i štampača. Svake nedelje kod svoje kuće odštampam oko 320 strana izveštaja, i 450 strana nastavnog materijala. Ako. Nije mi teško i ne žalim. Ja bar imam posao.
Napokon sam savladao tehniku brzog spavanja. Sada spavam osam sati za tri sata. Taj seminar nam je platila država. Bio sam i na seminaru Kako skuvati ručak za dva dana, za 80 dinara, ali to mi ni ranije nije bio problem. I da ne pomislite da se žalim – ne, nikako! Ja bar imam posao. Svakog jutra se prvo pomolim za zdravlje Kancelara, koji mi je omogućio da radim i doprinosim našoj domovini da izađe iz krize. Kažu da neće još dugo potrajati ta kriza – 12, 13 godina maksimalno! To me raduje.
Danas sam imao nastavu kod šesnaestogodišnjaka. Više ih ne delimo po razredima, nego po godištu, da se oni što su ponavljali za vreme zatucane prošle decenije, ne bi osećali diskriminisano. Na času su mi bila četiri učenika, od njih 28. Ostali su imali neka posla. Ako. Deca i treba da imaju neka posla. Prisutni su birali danas šta će da uče, i koje ocene da im upišem. Divni su ti mladi ljudi. Tako samostalni!
Nakon nastave sam morao da obiđem ove odsutne po kućama, i dostavim im testove, pa će mi ih oni vratiti, kada ih popune. Kad stignu. Mladi su oni. Imaju puno interesovanja, i mi za to moramo imati razumevanja.
Večeras radim i treću smenu. Menjam koleginicu koja je slomila kuk juče. Kaže – sutra će u školu, ali danas ne može. Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice.
Nemojte, molim vas, da pomislite da se žalim! Ne, nikako!
Presrećan sam što radim u školi, i žao mi je što do penzije imam još samo 17 godina.
Fenomenalno 🙂
😉
Bravoo!!
Hvala, Anonymous, na svraćanju, čitanju i komentarisanju 🙂
jao nazalost ovo je nasa realnost.
Extra napisano..
genijalno
Onda da ne zalim sto trenutno ne radim u struci :)))
Odlično napisano, nažalost tako istinito!
Така некако. Ни недостига уште третата смена. Јас немам стент, ама имам блок, истегнати лигамнети, алергии…. Ама не се жалам, добро е. Барем одам на работа.
Ko da ga pisao Petar Kočić…sjajno
Sjajno!
Поздрав Македонији! 🙂
Не знам шта да вам кажем. Ја волим свој посао и волим рад са ђацима. Покушавам да га радим тако да и ђацима и мени буде забавно и најчешће успевам у томе. Да тога није, дигла бих руке одавно.
Добар опис светле будућности. И тако мотивишућ…Седим и куцам коментар, на лицу ми осмех а у костима сета и страх. Јако сте талентовани, драга моја… и духовит писац. Препоручујем да се окренете "озбиљном" писању, просвета је непресушан извор инспирације. Први роман би могао да буде "Записи из подземља" са класичном темом последипломског сналажења у животу, следећи, модернији нпр. "Казна за грех – Ноћ када су дошли просветни инспектори" или "Deep web -мрачна страна просвете". Читаће Вас, сигурно. Поздрав и желим Вам сваку срећу.
I Vaš komentar je božanstven.
Auuuu, ovo se zove omaž prosvetnom radniku!
Нинославе, много вам хвала 🙂
Не знам како ми је овај коментар промакао, па неваспитано одговарам после неколико месеци.
Ekstra tekst! Videh sebe za 20 godina ako od infarkta ( daleko bilo) ranije ne odem da mirišem ljubičice odozdo.
E, moja draga koleginice! Ionako nam je buducnost crna, a Vi nas bas ukopaste (sto bi rekli nasi djaci). Ali, da ste u pravu-u pravu ste.
Odlicni ste 🙂 Svaka cast! Da nije smesno bilo bi zalosno. Pozdrav, Aleksandra
Хвала, Александра.