Sutra se završava prvo polugodište ove školske godine.

Zaključujemo ocene i dodeljujemo opšti uspeh svakom učeniku. Vrlodobar će biti i onaj sa prosekom 3,50 i onaj sa 4,49. Taj uspeh, uzgred, sam po sebi neće služiti ničemu, osim što predstavlja neko prolazno vreme, orjentir đaku i nastavniku. Na kraju školske godine ignorisaćemo te zaključne ocene sa polugodišta, i računaćemo novi prosek uvažavajući sve ocene od septembra do juna. Ovo je već logično, jer se na kraju drugog polugodišta daje zaključna ocena za čitavu školsku godinu, a ne samo za drugo polugodište.

I tada ćemo prosečnoj oceni dodeliti nadimak, pa će određeni opseg prosečnih ocena zaokruženih na dve decimale nositi dobar uspeh, neki drugi odličan, i tako redom. Razlika između 4,49 i 4,50 neće biti u zaista beznačajnih 0,01, već će se izopačiti u pitanje života i smrti. U tu sumanutu situaciju dovešće nas pomenuti nadimci za uspeh, jer između vrlodobrog i odličnog uspeha razlika može biti baš 0,01. Da bi učenik po svaku cenu bio odličan, da bi bile zadovoljne mame, tate, bake, deke, a neretko i odeljenjske starešine, moljakaće se, vršiće se pritisci i na kraju će neko da poklekne i pokloni baš tu jednu ocenu koja nedostaje za odličan uspeh. Nisu nam strane ni izjave tipa “Ako mi vi zaključite četvorku, istoričarka će mi dati peticu, i biću odličan”.

Pri rangiranju za dalje školovanje, ovi nadimci za uspeh biće potpuno nebitni.

Sabiraće se prosečne ocene iz prethodnih razreda. Nema tabele u kojoj se kaže za odličan uspeh upisati pet bodova, a za vrlodobar četiri. Znači, besmisao je vidljiv golim okom, ali i dalje uporno opstaje. I ne samo što opstaje, već je direktno odgovoran za poklanjanje ocena i fabrikovanje uspeha. To što nastavnici gaze sopstvenu profesiju kada takvim pritiscima podlegnu, druga je tema.

Naš školski sistem je u centar postavio ocenu i sada se sve vrti oko nje. Zato i ne čudi što je kasnije u životu važnija diploma od znanja koje iza nje stoji. Onda još manje čudi što se diplome kupuju bez ikakve sramote, stida i srama, i što polako dolazi doba kada će se stideti oni koji uče i oni koji znaju. Ispašće glupi u društvu, a društvo će nam sve češće voditi okorele neznalice, ponosne na neznanje koje su nadomestile snalažljivošću. Sve češće ćemo čuti “ma znaš da ova moja ne voli da uči, pa smo je upisali na taj-i-taj fakultet, bar neku diplomu da ima”. Istine radi, treba pomenuti i one retke roditelje koji će vam reći da im je ocena nebitna, da ih zanima da li je njihovo dete napredovalo, i da im je važno znanje. Nažalost, zaista su retki, ili najređe dolaze u školu.

• DA SE VRATIMO NA OPŠTI USPEH

Računa se kao aritmetička sredina SVIH zaključenih ocena, iz SVIH predmeta. To znači da će se maturantu koji želi da upiše medicinu, pri formiranju rang liste na upisu podjednako vrednovati ocena iz fizičkog vaspitanja ili istorije, kao i ocene iz biologije ili hemije. S druge strane, onom koji želi da upiše DIF, odlučivaće i ocene iz stranog jezika ili geografije. Sve će ove ocene ravnopravno uticati na zbir prosečnih ocena iz srednje škole. Svesna rizika da će se neke kolege naljutiti ili uvrediti zbog ovoga, mada nemam nameru ni da ih ljutim, ni da ih vređam, usudiću se da pitam da li je ispravno da sve ocene nose istu težinu. Znam da su đaci potpuno nezainteresovani za predmete iz kojih ocena ne ulazi u prosek. Znam da društveni ambijent ne ukazuje na važnost kulture, umetnosti, pravilnog fizičkog razvoja, i da je jedino što predmetima iz ovih oblasti daje na važnosti – ocena. Jasno mi je i da će neko postaviti pitanje po čemu je matematika važnija od muzičkog, i to baš na današnji dan kada je Srbija preplavljena najprizemnijim šundom. Ja ću ipak, i pored svega, postaviti pitanje:

Da li je ispravno da ocene iz svih predmeta nose istu težinu?

 

U osnovnoj školi ili gimnaziji opšteg tipa, moglo bi da bude.
U srednjoj stručnoj školi već ne bi smelo da bude ispravno.

Da pojasnim. Radim u ekonomsko-ugostiteljskoj školi. Predajem poslovnim i finansijskim administratorima. I jedni i drugi imaju opšteobrazovne predmete, opštestručne i stručne. Moj predmet je opšteobrazovni. Predajem strani jezik. I predmet Srpski jezik i književnost je opšteobrazovni. Po mom mišljenju, važniji je od stranog jezika. Predajem i opštestručni predmet Poslovni engleski jezik. Po mom mišljenju, važniji je od onog opšteobrazovnog engleskog jezika. Ali, moji đaci imaju i brojne ekonomske predmete koji će ih sutra hlebom hraniti. Da li je moguće da su u pogledu ocenjivanja i težine tih ocena izjednačeni sa ostalim predmetima? Mislim, moguće je i jesu izjednačeni, ali da li je to ispravno? Rekla bih da nije.

Zato je i ovo je povod za pitanje iz naslova teksta: šta opšti uspeh đaka zaista govori o uspehu?
Da li ocene iz nekih predmeta služe samo za “jačanje” opšteg uspeha?

Možda ne znate da postoje fakulteti (ne u Srbiji) na kojima se prosečna ocena ne računa prostom aritmetičkom sredinom. Ocene se prvo množe sa brojem bodova koji svaki od predmeta nosi. Kažu – nisu sve desetke iste. Realno i nisu. Da li su onda sve petice u našem douniverzitetskom obrazovanju iste?

Nadam se da ovo pitanje nećete shvatiti kao omalovažavanje pojedinih predmeta. Ovde nije reč o važnosti predmeta, već ocena. A ako je ocena jedina mera predmeta, problem je mnogo ozbiljniji.